Srpski sion

Бр. 3.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 37.

За то, што је мисао о једном органичном статуту, поводом изјаве уг. министра, да јој остварењу више запреке нема,

II р И Т и С II у Т О Г,

не „ н а п у ш т е н о г

из и

положаЈа јој , опет нред еаоор у конкретном предлогу саборског одбора 1б-орице изнесеиа, зар се за то могло рећи „да је

заиста сада нова

«9»

Зар једна и иста ми-

сао може оити двапут новаг „ако ту има смисла и логике,

Ва истину онда има у свачему". 0 Боже! кад неби било овакових адвокатских доскочица и соФизама, заиста би ми своју аутономију лакше и брже уредили ! (Наставиће се.)

Познато је искуство из повеснице, да се свако важније питање људских одношаја и његових потреба, које није већприликом прве своје појаве дошло до свога правилнога, коначнога решења, у кракем. или дужем року по ново јавља, да од савременика још са јачим нагласком, још са већом силом затражи своје решење. Питање такове ирироде јесте и наше питање о једној од најсветијих дужн о с т и нашег свештенства — питање о нроповедништву. Има већ две-три године, како се оно рађа и умире, да се после и опет роди још живахније. И претресало се -оно и овако и онако, и предлагало се и ов~ >џ оно. Али све узаман; где смо— ту смо! Јасан знак, да на то питање још никако не добисмо тачна, здрава, згодна одговора. Или зар није тако? — Ено, узмимо самоухладно расматрање Јеремићеве Епархијске Проповеднике, које је г. Богољуб Мирковић тако осудио, да им неће помоћи ни позивање — на „грчку мудрост". Али, као да не стоји боље ни обратно. Јер и „тумачење недељних и п р аз н и ч н и х е в а н г е л и ј а " наишло ј е на јаке противне разлоге. Но о једном и другом предлогу утрошено је већ доста и мастила и простора у нашим листовима, а ја нити имам воље, нити времена, да се и сам упуштам у расматрање њихово. Не би баш ни било вредно. Које се дете роди без животне снаге, то и тако брзо умре.

Двоје је тек, што ме јеистргло из мога одрећенога посла, и повукло и опет на биљегу у „Српски Сион". Прво је: критиковање најновијега предлога у тој области, а друго: стављање новога предлога од моје стране. Читао сам на име у 49 бр. овога цењенога листа од г. 1892. чланчић: „Потреба увађања наравствених поучења у « св. цркви", а који се завршује са оно: <1 х х 1, и носи потпис: С. Д—ћ. Мени је и мило, а и криво ми је, што је г. С. Д—ћ тај чланак написао и „дао га у штампу"; мени ,је и мило и криво, што се — па ма и само „између редова" — и опет изнела једна верна слика нашега свештенства, и што је и опета стављен један предлог, који верно карактерише онај сталеж, за који је стављен, а који је и сам, може бити, поникао у крилу тога сталежа. Ту се пре свега спомиње наше тужно „непохађање цркве" и „апатија верних према вери и цркви", па секта назаренска и „моралност, која се данас још само под узама силе одржава" (?). Али нас ту још понајвећма потреса резултат „дужега размишљања": „Не ти, Змају, са топлом и китњастом препоруком, него се усуђујем рећи: ни ти, св. Патријарше, са најстрожијим налогом, ниси у стању извести код сваког свештеника сваке службе придичицу". Ја се за то некако и нехотице сећам онога: није слично, ал је жалостиво — жалостиво је, али је, на жалост, тако. Оно, што свештеник треба да врши, већ по самом свом чину; опо, што сачињаваје-