Srpski sion

Стр. 122.

„СРПСКИ СМОН."

Б р. 8.

нротивио тим устаповама и то из разлога, што у колико би сриски народ тим устаиовама ојачао у свом народном животу, да би тиме и ц р к в а и ј е р а р х и ј а ј ач е г а о с л о н ц а им ала. Наравно, да и скуство од последњих двадесет и пет година није оправдало ту претпоставку,*) јер демократске установе особито у цркви, ако су на сув и ш е ш и р о к о м б а з и с у, хоће да се изопаче на штету цркве и народа". „ Да ј е ј ерархиј а — мислимо е п и с к о и а т — али и свештенство — на саборима нашим од 1864—1875 била самостална, да „тадања струја" ниј-е њу понела собом, а бујица бујног времена ју потисла са основиог устројства цркве и учења каноничког, на варљиви и песковити „што слободоумнији, што демократскији темељ", да родољубље није запушило осећај „дужности" јерархије, неби било тога горког 25тогодишњег искуства, ни изопачивања „на штету цркве и народа". неби сада тек водили рачуна о великој заједници православне источне цркве". (Др. Полит). Несамостална јерархија значи : опасност цркве, опасност и парода у овом случају. Јерархија се не сме колебати, двојити, сумњати и повијати се, оиа мора бити стална и одлучна. Али, њена реч мора бити увек реч закона и црквеног учења, реч истине; свако њено дело за славу цркве и њене цељи. Таква реч биће оида ауторитет; такав рад — признат. Епископат је у сабору — Ле 1огша самостаиан али његов положај и као чланова синода, који не може прејудиковати у сабору раду синода, не дозвољава му, да заплива потпуно у саборску расправу. Тако стојимо са вишим делом јерархије у сабору. Нижи део њезин — свештеници посланици — раздељени и поценани у странке ; дакле — несамостални. И од таквог сабора се ми опда надамо — избавленију ? ! Ала смо — наивни ! Ако желимо, да се ослободимо давнашњег несносног положаја и нездравих одношаја у нашој цркви и автономији, ми '") Треба добро ово запамтити. Требаће нам. И данас постоји теорија о „ширим плећима народа".

морамо свештенике послаиике у сабору и изван сабора ослободити и најмање одвисности и несамосталности. Тако ћемо моћи у сабору чути и сазнати оно што смо казали папред, да треба чути и сазнати; тако ћемо у сабору доћи до елемента, који ће модерирати партајске страсти, који ће бити осим осталог и посредник између више јерархије и народа у сабору и изван сабора. Док тога елемента не буде код нас и у нашем сабору, ми се добру не надамо. Док год се свештенички иосланици буду бирали на програму странака, с.а заклетвом на резолуције зборова бирачких, дотле ми од њих на сабору не ћемо чути истине у најважнијим питањима цркве. Посљедица тога ће увек бити: кајање после 25-годишњег искуства! Да тога кајања не буде бар са изборног реда, — изменимо га. Не зато, да окрњимо права иародна — бранимо права та увек —; не за то, да сузбијемо „тежњу световњака за тешњом активном свезом са црквом", — ми јој се морамо радовати; не за то, да увлачимо у цркву неку превласт јерархије, — та она постоји у цркви и постојаће, док год ју будемо „морали респектовати као светпњу, јер је заиста светиња велика заједница православпе источне цркве"; — него за то, јер то очајно захтева цељ, ради које је црква основана, јер то захтевају пнтереси „целе цркве", дакле интереси и — народа. „Скрајњеје време, да повратнмо свештенству слободу убећења у црквеним питањима, и да га у овом сабору избавимо из партајских верига". „На црквеном пољу свештенство мора да је учитељ народу, а не да прима упутства од народа". (Дане Станковић). Свештеници иосланици на сабору и свештенство изван сабора мора бити самостално, еманциповано од разних утицаја, струја и бурних времена и још бурнијих теорија иапредпог, слободоумног и демократског времена. Оио мора бити па станцу камену каноничког учења св. наше православне цркве, ако не желимо, да нам се понављају искуства „последњих 25 годипа" п „неоправдане претноставке", о ко-