Srpski sion

С тр. 100.

„СРПСКИ сион. а

В р . 7.

свуда и свагда интересе цркве и народа а тиме и своје сопствене заступа с највећим самонрегором, држећи се много клеветане али једино сиасоносне девизе: иди мудро, не ногини лудо. У томе је зло, које се само тако може лечити, ако свако у кругу рада свог и удружен са себи равнима буде савестан и неуморан радник на онштем добру. А пеће се зло ово ни лечити ни излечити тиме, ако црква своје земљиште уступи за њеном бићу мањевише стране експерименте променљивих и по мотивима врло често бар иекоректних струја — обрнимо се на струје од данас и њихове силе креталице — што у извесним нриликама може да буде веома опаспо, у колико нема гарантије за то, да би евентуална цркви и народу непријатељска струја то по цркви самој из њене СФере излучено земљиште морала па и хтела респектовати. То би могло имати врло неповољних последица и по саму цркву, у коју данас нико бар непосредно не сме да дира, те која је данас једино сигурно уточиште и чувариште, једини поуздан грудобрап против навале с поља, који ни по коју цену не смемо сами нодривати. Искуство тврди, да нам је у приликама само оно сигурно, што је у окриљу цркве, под њеном заштитом. Да смо о томе у прошлости, посебиц© у ери талми-конституционализма више рачунали, а мање се заносили вртоглавим шаренилом разних тек само по имену слободоумних идеја и установа, које се често косиле са суштином цркве, данас бисмо ван сваке сумње далеко боље стајали у свему. Као потоњи у самој ствари н јжалоснији „разлог" одбијању ошптег свештеничког удружења наводи већина збора старобечејског: 4.) да дотични свештеници не могу „са смераним удружењем целог свештенства ове митрополије будити дух клонуле реакције, нову сталешку партију образовати и народ у забуну доводити" — па јер се тобоже Од горе, од јерархије, баш то хоће, не ће они о удружењу ни да говоре. Ако је већ сумњичење: да јерархија не ће помагати по цркву и народ користан рад, но њој благословеног општег свештеничког удружења, врло ружна појава, онда је у овој 4-ој тачци изнесеи „разлог"

и у њему садржана нодвала или боље клевета —врлојадна, да не рекпемподла, свештеника посве педостојиа работа, која је могла ускрснути само иа морално јако натрулој основи, те која баш тиме јаспо доказује, да ствар хваљеног „личног усавршења" за које су тобоже ту „односни заводи", врло, врло јако рамље, и да и истакнуто „родољубиво срце" неком носебном врстом родољубља откуцава, која по цркву и народ може врло лако у злом правцу да постане судбоносном, те коју ми с тога најодлучпије осуђујемо. Или је то за лакрдијање, кад већина свештенства нротопресвитерата старобечејског без икаква видљива повода, без стварна разлога клевета најружније иокрет, који је никао у крилу свештенства и којп је, јер одговара интересима цркве и народа, удостојен благослова јерархије? Зар је родољубиво оно срце, које смераном удружењу подваљује без икаква ствариа основа, да хоће да ускрсава реакцију и да хоће овој да служи против цркве и народа, те које срце у јерархији гледа заклете противнике цркве и народа, просто јер му се то тако прохтело? Баш кад би све тако било, како „родољубиво срце" оних свештеника казује, а не доказује ,,баш онда је њихова најсветија дужност, баш онда тражи родољубље на делу, да сви листом уђу у опште свештеиичко удружење, и ту речју и делом војују против сваког и свачијег назадњаштва и по цркву и народ убитачног рада, долазио он с које му драго стране. То итнте, опетујемо, стварно родољубље и дужност иозива, а „родољубиво срце" које следи наук: реци па утеци, то срце и кад иесумњиву истину каже, не ће тиме никоме користити, ал може врло лако баш таким постунком особито кад му је базис у сумњичењу и клеветању или бар малицији, опште црквене и народне интересе да оштети. Учиниће то у толико већој мери особито онда, кад ноће стазом оног „родољубивог срца" које допушта, да се у нронратници к његовој изјави без икаква стварна повода каже, како се удружење од горе токорсе намеће и преко резервата, дакле бајаги тајно шурујући препоручује, те да свештенство с тога према том удружењу треба да буде на опрезу, да треба