Srpski sion
Б р . 7.
„СРИСКМ СИОН."
С тр . 101.
да га руши, обара и осујети. Кад, дакле, јерархија јавно бдагослови и пропоручи ствар, која је у крилу свештенства поникла и о чијој је користи убеђена, онда је
то зар не&о акција"
шуровање, „наметање
,ре-
па чак и неки злочин! А кад извесни свештеници, у место да оду на збор и да се ту по дужности нозива у кругу са себи равнима зарад општег добра посаветују, поразговоре и договоре,— стану у страну, те преко новина јавно сумњпче, подваљују и клеветају, онда то треба да је коректан поступак, па ваљда чак и неко родољубље и ремек-дело, које би зар као углед требало да служи извесном „родољубивом срцу"! Далеко ћемо доспети, ако се јерархији буде оспоравало право ини-
само у иачелу олагословити, а да је од доле дозвољено па чак и родољубиво против тих подвига без икаква основа, по голој сумњи бургијати и ровати. Је ли то само лојалност, на коју јерархија тек ваљада има ирава у односу према свештенству? А ко је по положају више позван да утиче на прилике и особе, ко може све боље да уочи, ко опасности лакше да уочи и одмери, спречи и лечи? Чија мора по томе бити меродавнија и на више и на ниже? У место да се покрет јерархије поздрави као залога успеха и боље будућиости, одговара се на благослов — клеветом! Тако видимо, да се сви „разлози" већине свештенства у протопресвитерату старобечејском своде то на голе Фразе, то на нецијативе и препоруке, па чак и самог бла- ! оправдана сумњичења и ружне клевете, и
гослова у нословима од опште користи, а ако се у исто време отворе широм врата произвољном сумњичењу од доле, из круга свештенства! Волели бисмо дознати, у којем су се „односном заводу" дотична „родољубива срца" поучила логици, да је од горе забрањено општекорисне подвиге и
да обарају не опће удружење, него његове противнике, а који себе и ствар своју таквим средствима бране, на њих се, најблажије речено, могу применити речи: нек им је просто — ако не знају шта чине!
Из
среза г^реиауског.
—Ђ—ћ.
ВШ€ЖЕ САБОРА. (Наставак).
V
Пођимо даље. У § 55. нрочитао је др. Вучетић, и ако све није хтео у сабору навести, и ово: „цркву као тијело, којега је глава Христос, састављају сви они, који су примили крштење, и који у опћој заједници теже к остварењу цијељи, ради које је црква основана". Из те „опће заједнице" и те „тежње у опћој заједници", ево шта изводи и како изводи др. Вучетић: „Кад дакле према мало час реченом и свештеници и световњаци имају једну и исту цељ пред очима, и кад они имају заједнички да застуиају интересе цркве, а не своје посебне интересе — онда је сасвим природно, да треба једни и исти да их б и р а ј у!" Јесте, свима члановима цркве треба да је пред очима и на срцу једна цељ, један
задатак цркве, и тој цељи да теже и таЈ задатак да настоје извршити заједницом својом у цркви, заједницом своје тежње у цркви. Али из тога извлачити закључак као др. Вучетић, или је — шпекулација или би могла бити — иаивност. Пошто је др. Вучетић из црквеног нрава искидао речи мало овде, мало онде, то ћемо ми лепо по реду да испишемо овде шта учи црквено право. Осим наведеног већ, ево и ово: „Задаћа цркве састоји се у томе, да човјекова воља буде упорављена слободно вољи божјој и да се сви сједине с Богом. Да се ова задаћа достигне, установљена је у цркви особита власт, у којој су усредсређена сва она пуномоћја која је Христос дао цркви". (§ 52.) „Сва пуноћа дакле црквене власти усредсређенајеусабору епи-