Srpski sion

Бр. 1. „СРПСКИ

се аргуменат не да сакрити; неки од апостола позитивизма старају се да га забаце и сакрију или вешто ћутке обиђу; други, савеснији, заустављају се пред њим са тугом и сумњом. К броју последњих припада и наш автор. Нрослављајући нову религију природе, човештва и лепоте, коју он нрововеда, доказујући сву моћ и фактичност религиознога култа, који с њом сједињује, он у исто време говори: „Једва почнемо да се умиривамо на тој мисми, да је све, што је познато и природно довољно за живот човечји, кад ето нодиже главу своју несимизам и доводи нас у забуну." „Да није иесимизма, примећује он на другом месту, ништа не би бунило наше религиозне клањање." А на самом крају књиге, саградивши своју зграду, говори овако: „Чим се даље шире и удубљују мисли наше, нрема томе, како нас васељена обузима и ми се привикавамо на бескрајност у пространству н времену, тим нас већма иоражава осећање властитог ншптавила, те ми од страха дрхћемо — морална немоћ овлада нама. Неко време тешимо се идејом самопожртвовања, говоримо: Нека ја ншчезнем, мислићу о другима; али ето, брзо н друге тако исто презиремо, као н себе; све невоље човечје, скуиа, чини се, да нису вредне, да их олакшавамо, срећа човекова, на и највиша — преставља се тако бледа, да се и не треба бринути о њеном напретку. Сав мор&лни свет своди се на једну тачку; град духовног живота, стан светих — одлази далеко и светли као звезда, која се једва и прмметити може; добро и зло, правда и неправда чине се као бескрајно мале ефемерне величине, а вечност и бескрајност остају негде ван моралног света. Осећај љубавн изумире и истроши се у свету где се све добро и све што постоји хладно — троши у свом властитом сазнању слабости и безпредметности. Натпрнродна религија — додаје ту автор — испуњава сву ту празнину, свезујући љубав и нравду с вечношћу. А ако је она нотрешена, но чему ће тада послужити природна религија?" Може ли се веровати, да је те речи написао ватрени нроноведник природне религије? Ето, тако може и озбиљан ум да се заплете у умној мрежи, што ју је сам собом сплео. Сушност целе ове књиге, при свој умерености тона и при свој искрености автора очајна је парадокса. Да разни погледи на свет

СИОН." С тр. 11.

— научни, вештачки, хуманитарни, садржавају у себи елементе религиозног осећаја — то је истина. Али они не садрже у себи елемента нове вери, нове цркве, већ су посебни чланови — (118 јес(а тетђга — једног исгог хришћанског погледа на свет. Никакова религија није могућа без признања аксиоматичких истина, које се не могу постићи индуктивним нутем. Таковим аксиомима нрипада биће личног Божанства, духовност душе човечје; отуд истиче суиернат;/рализам , без ког се не може замислити никакова религија. А научне истине (осим математичких) по својој суштини условне, приступачне су само ученим људима, те се само обманом могу натурити маси у догматичком облику. Та се обмана сада и догађа ми је сваки дан гледамо.

Мисли о проповедништву. Кад свег иде из цркве погнуте главе и не говори шта више п не гледи ни у кога, значи, да је проповед била добра и лековита; јер то је знак, да сваки носи нешто што је за њега. С в. А м в р о с и ј е. *■ Боље да нас граматичари куде него да нас народ не разуме. Бл. Августин. ❖ Волијем у цркви нет речи схватљивих и појмљивих, него десет тисућа на туђем језику одувати као у рог, који моје војнике не ће одушевнти на духовни бој. С в. Гр и гори ј е Назианзин. * Узоран живот без говора више користи него лен говор без узорна живота; јер онај користи и ћутањем, а овај и кад виче несносан је. Св. Исидор Полусиот.

Свештенички мировинеки фонд. И ако сабор наш г. 1892. није могао свршити најглавнији посао свој — коначну автономну организацију — он је донео две мировинске уредбе, које ће му увек биги на. славу и част. И кад владавину данашњега патријарха, Његове Светости Георгија БранковнЛа, ист рија не би имала, да прослави и други^Г говим многобројним добрим делима, 'ШМЏ;, је оценила већ ради ове две уредбе, Г:' !