Srpski sion

Стр. 142

„српоки сион."

КР 9

ново крстити, а други да не. (I. вас. 8., 19.; II. вас. 7.; Вас. вел. 1). Да би се у овом питању добило позитивно решење, мора се ире свега у обзир узимати та околност, да ли су се једни јеретици родили и крстили у Православној Цркви и тек касније у јерес пали, а за тим се из јереси оиет обратили у православље; или су се родили у јеретичком друштвима и тамо се по јеретичком начину крстили. Над нрвима се свето крштење без сваке сумње никако не сме поновити, јер благодат, која се овом св. тајном саопштава, по науци православне Цркве, оставља у души Хришћанина неизгладиви печат, те се тако православно крштење ни у каквом случа.ју и ни под којим условом не сме поновити. 8 А.ли међу оним друштвима, која су се од Цркве оделила, има и таквих, која су напуштајући јединство вере и заблудивши у догматима, ипак задржала начин православнога крштења, те га врше правилно т. ј. погружавањем тела у воду у три пута ^или барем преливањем у три пута) у име Оца и Сина и Светога Духа. Особе, које су из таквих друштава долазиле у иравославну Цркву, нису се морале поново крстити, а особито оне, које су нанушгале друштва у којима се сачувала правилна вера у Пресвету Тројицу, и која су заблудела у другим каквим догматима. На основу тога у старој се Цркви не понављаше крштење над несторијанцима, евтихијанима и другима, и на васељенским саборима донесене су иозитивне одредбе за будућа времена, у погледу сличних јереси (II. вас. 7; VI. вас, 95). Васељенски сабори су закључили, да се крштење не мора ионављати ни над таквим јеретицима, који су били у заблуди гледе једног ма којег лица пресвете Тројице, само ако у опште нису одрицали Тројичност. Тако се не понављаше крштење над аријанима и македонијанима. 9 Ови иако 8 Правосл. исп. пит. 102. — Патр. грам. чл. 16. е Ћв речи Василија Великога (прав. 1.) видимо, да су се у оно доба разилавила мишљења о овом: иредмету, али је у главном најраспространеније мњење било да оне јеретике, који привнају Тројичност, не треба поново крштавати. Сам Василије Велики, и ако у опште не признавашо јеретичког крштења, ипак се прилагођаваше тврдњама других и признаваше „да се ваља држати обичаја и следити оцима, који су аровидели колико је требало за нас и . Јеретичко крштење признавало се ивмеђу осталога и за то, да се не би тако учинила превелика и непреходна провалија и запрека, услед које се и јеретици никада Цркви Божјој новратили не би.

не признаваху једнодушност Божанских Ј1ица, ипак признаваху троичност њихову, те према томе исто тако крштаваху у име Оца и Сина и Св. Духа, а такође ни они не понављаху крштења над онима који из Православља ирелажаху у њихову секту. На нротив они јеретици, који не само да одбациваху једносушност лица већ и саму троичност њихову, који нрема томе и не могаху крстити у име пресвете Тројице, те и само крштење не сматраху за тајну, такви су се при ступању у православље, по црквеним правилима дужни били поново крстити. Оваково реигење донесено је на васељенским саборима гледе евномијана, павлијана, савелијана ко.ји са свим одбациваху догмат о пресвегој Тројици и од којих нрви у правом смислу крштаваху у име Творца и Сведржитеља, а у преносном (наравственом) смислу крштаваху у смрт Христову; а павлијани и савелијани не признаваху личности Сина и Духа, сливајући их у једну, Очеву ипостас. Због тога је Црква и одредила, да се такви јеретици примају као и погашци, т. ј. да се прво сматрају за оглашене и тек по томе да се крсте. На послетку крштење се не мора ионовити ни над расколницима т. ј. над таквима, ко.ји се не удаљују од црквеног учења о догматима, већ се само разликују у неким специјалиим назорима, обредима и обичајима, и који у својим скуповима обављају крштење са свим правилно како по унутарњој садржини му, тако исто и по спољашњем начину. Овако је установила Црква гледе старих расколника, као што беху: новатијани, донатисте, тетрадите, саватијани и др. Василије Велики у првом правилу своме овако говори о крштењу расколника: „Стари су установили, да се крштење расколника, пошто Цркви припадаЈу, има признавати". Гледе крштења руских расколника постоји наредба руског св. Синода оц 1722. годиие, која је у свему сагласна с наредбама старе Цркве и која гласи : „Оне, који се враћају у црквену заједницу, ако су крштени од свештеника, не треба крстити, а оне чоји су крштени од простог мужика ваља поново крстити због неизвесности првога крштења." Ерштење других хришћанеких вероисиоведи (римокатолика, протестаната и јермена) има се сматрати за правилно, будући да они