Srpski sion

Крој 9

С тр . 141.

лекој будућности доћи, за нас мање неиојмљиви били, него и сами догмати вере? Оно дакле, што нам је појмљиво, не мора бити и истинитије. X. Одушевљење иобожних л^уди са алобом неком назива се данас „Фанатизмом". А баш они, што побожне људе тим именом неирестано бију, ноказују и у стварима од мање вредности слено пожртвовање и истрајност. Снако, ко види, оиазиће, да је замка вешто удешена! С. X.

Преглед црквених уредаба о светим тајнама. С руског иревео и попунио: Ст. С. Илнић. 1. Крштен.е и миропомазаае. б) Посебие одредбе: а.) 0 лицима која свршавају тајну крштња. Заповед, да иду и да крсте народе, добили су апостоли непосредно од самога Исуса Христа, те нрема томе ираво вршења крштења припадаше само апостолима, а после њих по ираву припада њиховим насљедницима, црквеним пастирима. Сва позитивна апостолска правила кад год говоре о крштењу, свагда тврде, да вршење ове тајне припада енископима и презвитерима (апост. прав. 46. 47. 49. 50). У осталом из повести апостолског рада дознајемо, да су сами апостоли и ђаконима дозвољавали, да крштавају оне који се Христу обраћаху (Дел. 8. 12). Али из старе црквене праксе дознајемо и то, да су и презвитери обављали крштење само чо нарочитој дозволи од епископа 1 Општа одредба нравославне Цркве у овом погледу је, да крстити по праву могу само епископи и ирезвитери, као општи извршитељи свију светих тајана; али у случају велике нужде, када се крштење мора у брзо обавити, н. пр. када је живот детета или одраслог болесника у онасности, и када свештеник не може у брзо доћи да сврши свету тајну, дозвољава се да ју може свршити и сваки други клирик, па и сам световњак ма којега нола — и то погружавањем тела у воду и изговарањем речи: „ко 1ш<д Отца и ( јмнл и скатлги * Д8\а". У оваковим случајевима главни је услов, да је лице које крсти 1 Св. Игњатије: а<1 згаугп. Тертулијач Ле 1за1>6. 7.

православне вере, јер само ће у том случају оно изговарати наведене речи у духу православне Цркве и искрене вере, и сазнавати важност и нотребу извршења овог светог тајанства. 2 Овештеници су због тога дужни иретходно упозоравати и уиућивати своју иаству на овакове случајеве и особиту бригу нолагати на то, да примаље, које се налазе уз нородиље, буду у овоме обучене. 3 Крштење, које на овај начин световњак обави у потпуној је снази и не може се ни под којим условом поновити. 4 Деси ли се пак, да онај који је тако крштен, оздрави, свештенмк је дужан крштење то, над дотичним допунити по утврђеном чину црквеном (осим погружавања). 5 Ако ко умре без крштења, а без своје кривице, већ због небрежљивости надлежнога свештеника, дотични свештеник се лишава свога чина и низводи за причетника, да покајањем очисти своју савест. 6 Световњак, који падне у сличну погрешку, одл У ч УЈ е се °Д светога причешћа и подвргава се покајању на три године. 7 У случају, да детету прети смрт, а надлежног пароха нема, дужан је крштење обавити ма ко.ји други свештеник и не сме се изговарати тиме, да му то не спада у делокруг. 0 томе, да. ли се може сматрати за правилчо оно крштење које су обавили јеретици или расколници, расправљано је још у прастаро доба, и то дуже времена. Источна и западна Црква стављале су се у споразум због тога и сазивале су нарочите саборе. Посљедица тсг размишљања и просуђивања била је, да су у иредањима васељенске Цркве нафене аиостолске установе, по којима је у опште забрањено иризнавати важност јеретичком кршгењу, а исто тако је забрањено понављати по исшини (правилно) извршено крштење. (Апост. прав. 46. 47). Иа основу оваке уредбе, учињена је разлика међу јересима у том погледу, које по својем разуму могу имати правилно а које неправилно крштење, те је према томе одлучено било, да се једни јеретици, при стунању у заједницу Цркве васељенске, имају по2 Правосл. иси. I. део 103 пит. — Исиов. иатр. 16. чл. — НамоканонЂ што је у8 требнпк на стр. 201 и 204. 3 Књига о дужносхима иресвитера. * Православно иси. ШД. Номоканон 20 4. 5 В. Књига о дужностима пресвитера. 6 Устав консисторија ст. 194. (Ово се односи на црзксу руске цркве). 7 Номоканоп ст. 68, ,