Srpski sion

итр. 26

„СР1КЖИ СИОН."

В р . 2

себи накупвли дуката, нимало није пшло у рачун, да се брину о умном развитку народа, ког је требало само етричи. као овце, а уз то се желело, да ти овци безгласни буду. Још је жалосније, што су се фанариоте старале да и саму религију обрну у оруђе, којим ће Румуне себи покорити, Користећи се заЈедничком религијом и иуноћом своје власти над Румунима, Грци-фанариоте, изгубивши своје царство на обалама Босфора, наумише сворити грчко царство на обалама Дунава. Због тога и ошоче најнеограниченија јелинизација румунских кнежевина помоћу грчке религије и грчких школа. Прво беше јелинизовано румунско дворјанство. Сва виша државна звања давана су фанариотама. који су свагда када је кнез-фанариота у румунске кчежевине долазио пратили га у великом броју. А румунски бољари, који не хтедоше изгубиги свој значај у кнежевинама, морали су се претопити у Грке, подражавајући им у свему, да би само тим пугем добили ма и најмањи део у управи своје домовине. Стога код њих румунски језик уступа место грчком, који постаје језиком двора, администрације и школе, служећи као знак „племства". Румунско дворјанство тако се погрчило, да су око половине ХУШ -ог века сами бољари румунски молили господара фанариота — да забрани примати у државна звања оне бољарске синове, који не знају читати и говорити грчки. Подражавајући у свему Грцима-фанариотама, румунски бољари на крају крајева постадоше, с обзиром на народ румунски, исто такови грабљивци, као и чисте фапариоте, од којих присвојише источну распуштеност и ненасите апетите. За њих беху основане грчке више и ниже школе, од којих најзнатнија беше грчка академија у Јашу. У њој су се сви иредмети вишега курса предавали на грчком језику. Грци-фанариоте постараше се да и цркву румунску јелинизују. „У то доба, пише Ксенопол, румунска црква беше погрчена нарочито у Влашкој, где су на митрополитским и епископским катедрама већим делом били Грци." Давање митрополитских дужности, у Молдавској и Влашкој, Грцпма — беше велика несрећа по Подунавске кнежевине, .јер је наносило страшан удар националпости румунској. Да би сватили то, треба звати, шта беху у кнежевинама митрополити. Значај мигрополита у земљи беше огроман. Он је био не само носилап; извесне

црквене власти, већ је такође имао и велика иолитичка права. То је био врховнп представник народа, његов прави национални кнез, заступник његових интереса, с чијом личношћу свезивала се национална, тако рећи, целина и самобитност румунског народа. Кнезови румунски скоро за све време турске владавине беху случа.јан и привремен елеменат у земљи, јер су постављани на кнежевска места само на кратко време (на три године), а што је главно, ти кнезови беху представници откунне системе Турака, показујући се, већинон, као џелати и отимачи народа. Сасвим други положај заузимао је митроиолит. Нредседавајући у највшием румунском државном телу — дивану, саветник господара и бољара, који без митрополита не предузимаху никаково важније дело, митрополит је заиста био врховни народни представник, чувар древних права румунскога народа, цеитар, око кога се скупљао и уједињавао сав румунски народ. Стога је он један говорио у име земље, и глас митрополитов, као главе државе, слушали су сви — и кнез, и бољари, и народ, а њему су и турски султани адресовали своје фермане, који се односе на цео румунски народ. Због тако важног значаја митронолитова у земљи румунској, обично у митрополију улажаху главни команданти оне државе, која би земљу за себе освајала; а ту, у митрополију, у тешке дане историјског живота скупљао се и народ, тражећи заштите. Нојмиво је, какав је скл&н удар наносило румунској народности постављање Грка за митронолите. Али није само на том остало. И за епископе постављани су Грци, који свршаваху богослужење на грчком језику. У опће по свим епископским градовима служило се грчки. Истина, ниже свештенство остало ја румунске народности, али оно беше сасвим неуко, те није могло имати никакова, иросветна утицаја на народ. При кнезовима и митрополитима грчке народности образовање нижег свештенства још је већма пало, јер се од будућих пастира тражило само да су писмени т. ј. да знају читати и писати, те знање црквених служба. Та околност начинила је од њих само механичке извршиоце богослужења и св. тајана. Уз то и друштвени иоложај њихов беше врло низак. Упоредо са сељацима морали су онн сносити све државне намете и остало. Митрополити и епископи грчке народности ниеу се ни мало старали о достојном вршењу своје уз-