Srpski sion

бр. 2

СИОН."

вишене пастирске службе. Митрополит, добивши од кнеза-фанариоте за више или мање знатну суму новада своје зваље, одмах по именовању свом трудио се да надокнади издатке; а служећи се сваковрсном симонијом он Је давао протопоиска месга онима, који су више платили и не разбирајући о моралним својствима постављанвх. Протопопи су постављани само на годинј дана, и у системи откупа, која је даровала како у грађанској, тако и у дрквеној управи, играли су скоро исто такову улогу као и утеривачи пореза. Испуњавајући обвезе духовних администратора, 9 протопопи су имали право да од евештеникб и народа узимају новде за такозвану нротопопску налицу и то без одређене таксе, — у размеру иотпуно неограниченом. Митрополит и епископи-фанариоте постављали су без изнимке свакога за свештеника, ко је само могао платити за то нослављање; отуда грдна количина свештеника без места, гладних, ничим необезбеђених, који су тумарали по држави, тражећи себи зараде и рушећи већ и без тога у очима народним опали углед свештеничког звања. Монашки живот у то доба свеопште распуштености целокупног гвештенства беше исто тако страшно пао на низак ступањ. Томе су много допринела она богатства, која време и иовољне прилике дадоше манастирима. Религијозна ревност побожних кнезова и бољара доброг старог дофапариотског времена подигла је оно изобиље манастпра, којим би се малена Румунија, могла похвалити пред великом Русијом. А та побожност и осигурала је све манастире, надаривши их земљом и новдима; исти тај свети осећај побудио је многе кнезове и бољаре румунске да „преклопе" 10 многе манастире Гробу Господњем а исто тако и другим најзнатнијим светињама и манастирима Истока. Од како почеше управљати у Румунији фанариоте налетела је маса грчких калуђера и поразместила се по румунским манастирима, да се наужива у богатсгву њиховом. Особито тежак положај беше „преклоњених" манастира, 9 Звање цротопрезвитера или протопопа у Румунији никад, као и данас, не беше чин, већ административна дужност, и одговарало је звању старих руских протопопа. 111 Отуда т. з. „преклоњени" манастири, о којима срав. ниже у ii. глави. Реч „преклањање" јесте буквални преВ "Д румунске речи „тсМпаге" — наклањање, преклањање, а значи, као што ћемо видети у ii, глави предавање, под иввесним условима, манастира под надзор другомманастиру.

где игумани — Грци беху потнуни домаћини ! Тамо, утонувши у чисто источној нези и раскоши, воред свих саблазни света, Грци монаси ни мало не живљаху анђелски — у свом анђелском чину. Све је то најжалоеније одразило се на-румунском народу. Сами Турци не би нанели толико штете Румунима, колико им нанесоше кнезови-фанариоте у свези са фанариотским свештенством. Они не само да су материјално упропастили румунски народ, већ су му и душу помрачили, уништили у њему свест националвости, па чак и људског достојанства. И тај живи, на свако добро снремни и дубоко верујући православнп хришћанска народ, доЕеден је био до стања жалосне глупости и несталности, која касније иостаде згодно земљиште да непријатељи православља и националности посеју коров западне културе. Истина, народ је и даље остајао побожан, али та побожност беше лишена иницијативе, живота, те се одликовала механичношћу. Друга носледица фанариотског режима беше поквареност румунске интелигендије. Када у Румунију продреше утица.ји запада и интелигенција се „поевропеисала", тада она одмах стаде у неоријатељски одношај према православљу, представници кога беху фанариоте. Мржња на фанариоте беше пренешена и на православље, које ништа не беше криво, али се тумачило као „фанариотска култура," „мртва установа", која упропашћује народ искључујући могућност прогреса. А какову су успомену оставили за собом Румунији — Грци и грчко свештенство, показује жалба румунских бољара св. Синоду руском на митроиолита Грка Игњатија, при екзарху молдавовлашком Гаврзлу, у доба, када Румунима постаде омогућен протест против фанариота. Интересантни су и одговори тих бољара, када, иоводом жалбе, настаде истрага. На питање, ' у чему они држе да је узрок бедног стања њихове отаџбине, .један од бољара (Вакареско) одговорио је: „Грди су узрок сиромашности наше отаџбине, јер они нити ору, нити сеју, већ само жању; заузимајући положаје, они имају нред очима само личне интересе" . . . . И сви други испитивани бољари говорили су сагласно окривљујући Грке, као главне узрочнике бедног стања своје домовине. Изложена карактеристика фанариотског режима у Румунији јесте неочходан увод у исто-