Srpski sion

Б р . 11.

СРПСКИ СИОН

О тр . 311.

26. октобра под бројем 595. донео такову одлуку, по којој није вољан ни један јединн манастир уступити одељеној православно румунској цркви. По овоме, пошто је у више маха учињен покушај од стране мојих пок. иретходника барона Андрије Шагуне и Мирона Романа архиепископа митрополита у предмету нагоде без успеха остала и иошто сам потписани митрополит 1904. године више пута на ирво туженог упућеним позивима поравнање такође покушао, но које је такођер без успеха остало, приморани смо у погледу овога дела задржаних заједничких црквених установа употребити онај законити иут, који је Његово Величанство и угарско загсонодавство у овом погледу одредило т. ј. стати на пут парнице. Пре него што би прешли на предмет парнице, морамо споменути тај факт, да смо све учинили ради пријатељског уређења и решења ове већ давно т еиерепео налазеће се ствари и да би парницу избегли, а све у тој нади, да ће представници српске цркве, дошавши до боље и правичније увиђавности, ствар манастирску у смислу највишег упутства садржаног у прилогу под А.) са нами ванпарбеним путем свршити, почетак парнице одлагали смо од године до године шта више 1902. године, када је православнорумунски саборски одбор, у начелу одлучио да се парница покрене, претходно смо још и непосредно код Његовог Величанства учинили покушај, да се манастирско питање административним путем среди и реши, полазећи са онога одређења садржаног у највишем отиису од А.) по коме Његово Величанство благоизволело себи задржати решење у још не решеним питањима проистичућим из јерархијске деобе; потписани смо 1902. године подастрели Његову Величанству нашем Краљу угарскоме најлонизнију представку са том најпонизнијом молбом, да Његово Величанство изволи горе споменута три манастира подчинити јурисдикцији православно-румунског митрополита, односно потппсаних црквених поглавица.

Из извешћа кр. уг. министарства б. и н. бр. 46393 902. приложеног под Е.) види се да Његово Величанство у смислу своје највише одлуке од 29. јула 1902. године није сматрало сагласним са уставним правним поретком, да у ову ствар непосредно утиче, односно да исту реши, позивајући се на своју највишу одлуку издану у Бечу 3. маја 1902. год. (која се налази код овога кр. студбеног под бр. 15.785. ех 1902.), благоизволело је нас са овим захтевом упутити на судски пут означен у 8. §. у XI. зак. чл. 1868. године. Манастири који су услед расцеплења бивше заједничке православне (грчконесједхтњене) опште цркве, постојеће на територијуму угарске круне још неподељени остали следећи су: I. У поседу и под влашћу тужених: 1.) Манастир Беочин у сремској жупанији, на територијуму карловачке архиепископије, пма.њ е | г мју се састоји: из земљиштног поседа 1536 Гј ј 232 са кат. чистим ириходом од 5856 К-02 пот, /у вредности од 117120 К 40 пот. здања у вредности од 208000 К права повластице 36110 К 84 пот; вредности папири 237184 К 62 пот. драцености у вредности 3469, К опреме 15495 К 94 пот., остале покретности 11582 К 12 пот, вредност читавог имања 628962 К 92 пот. 2.) Манастир Бешеново у сремској жупаније, иа територијуму карловачке архиепископије, имање му се састоји из 1191 ј 955 □ земљиштног поседа, са кат. чист. приходом 2835 К 30 пот. у вредности од 56700 К 60 пот. зграде у вредности од 90800 К права у вредности од 200 К вредносни папири 51260 К, драгоцености у вредиосни од 8778 К опреме 10624 К 12 пот. остале покретности у вредности од 14132 К 09 иот., вредност читавог имања 232494 К 81 иот. 3.) Манастир Фенек у Сремској жунанијп, на територијуму карловачке архиепископије, имање му је 975 ј 494 □ земљишног поседа са кат. чистим приходом 3723 К 23 пот. у вредности од 74447 К 60 пот., здања у вредности 164566 К, вредносни папири 4694 К драготдености 1132 К опреме 10096 К остале