Srpski sion

ОР. 310.

СРПСКИ сион

ВР. 11.

и односно мој претходник блажене памети Мирон Роман архиепископ-митрополит као тужитељи иокренули смо пред овим судом вигае парнпца ради деобе црквеног имања односно досуђпвања истога православној румунској цркви у оним помешаним црквеним општинама у којима није гшшло за руком да се деоба имања пријатељском нагодбом тако спроведе, као што је то контемгширано у овде иод С) прпказаном Његовпм Величанством потврђеном карловачком поравнању склонљеном 1871. годпне од иароднопрквеног сабора изаслатим мешовитим одбором и као пгго је овакова деоба имања у многим помешаним општинама делом мирним путем, а делом иутем парнице фактично и спроведена. На основу нагоде садржане у споменутом начелном уговору, добила је одељена православна румунска црква у смпслу уговора склопљеног између обе митрополије у иредмету деобе заједничких фондова свој део из дотле заједнпчки поседованих верско-црквеног и научно школског фонда. Међу црквеним инетитуцпјама, које су до успостављења православне румунске митрополије стојале под јуриедикцијом и у носеду јединствене, неподељене православне цркве, под заједничком црквеном поглавицом и заједничком црквеном управом, заузимали су важно место манастнри, који имају засебно имање и сопствен делокруг у погледу управљања својим имањем и стоје под руковањем калуђера односно манастпрских настојатеља, Споменуте верске институцпје са светим сврхама, манастпри сачињавајући засебан део организације наше православне пркве ради вршења црквене мисије, подигнути су на земљишту наше домовине још у најстарије доба, манастири који услед јерархијског оцепљења такођер потпадаху под деобу и који су непрестано били у поседу јединствоне православне цркве, само су нривремено стунили под јурисдикцију заједничких црквених поглавица који су себе називали патријарсима српског, румунског и ру-

тенског народа, но без да су тиме изгубили карактер институције заједничке цркве, те је тим мање могла добити на њих искључпво право својпне и иоседа или јурисдикцију засебно основана српска нравославна црква, која је .доцније добила карактер народне цркве и под чијом јурисцикцијом су прпвремено остали сви манасгири, изузевши манастир ХодогиБодрог који стоји под нашом јурисдикцијом. Према овоме ови су манастири ириликом деобе јединствене црквене унраве у год. 1864. односно 1868. само привремено остављени нод дотадањом заједничком црквеном јурисдикцијом т. ј. дотле док деоба ових путем поравнања, или иутем парнице не буде спроведена. Своје захтеве на деобу заједничких манастира и пријавила је православна румунска црква односно њена делегација срнском Сабору и нредложила је тако скроман и правпчан предлог за деобу, по коме је сходно интенцији израженој у највишем отпису приложеном под А.) захтевала путем пријатељског споразума осим манастира Ходош-Бодрога који лежи у арадској епархији и као такав стоји у поседу православне румунске цркве, још она три манастира, Бездин, Св. Ђурађ и Месић, који лежећи на земљишту на коме скоро чисто румунски народ етанује. већ према својим географским односно етнографским одношајима као и обзиром на познв манастира, треба да се ставе под власт иравославног румунског митрополита. Но иошто се православна српска црква у овом погледу ставила на сасвим негативно становиште, оелањајући се на ону фикцију, да су ова света места Срби основалн и противно заједничком карактеру манастира и њиховог позива како и противно споменутом кр. отппсу, којим је црквени сабор упућен, да у погледу манастира склопп нагоду, деобу манастира већ и у начелу перхоресцирао, јер је српски сабор од 1879. године по гласу овде нод Б.) у српском оригиналу и мађарском оверовљеном преводу приказаног записника у XXXIV. седници својој држаној