Starmali

98

„стармали" врој 13. за 1879.

Да, тичице, — и у људи Навика ]е иста така, Кад се у зло већ уживе Најтежа им судба лака. Тешко ли је међу људма С идејама новим грести Многа ли су страданија Док постану „општом свести". 1879. ' М. П. Ш.

Титулус зеванди. i а в н д ii р е д а н а № а. хп. О киселини, Поштовано сабраније ! Вашем бистром оку јамачно се није измакло, да ја кад почнем које предавање никад не знам на шта ће изићи и куд ће ме одвести, хоћу-ди бити кратак или дугачак, хоћу ли се допасти к о м е или ћу допасти ч е г а, о шта ћу се очешати или шта ће се о мене очешати, хоћу ли стра дати или ћу с т р а д а т и, хоћу ди нап а с т и или нас е с т и, хоће-ди на крају бити пауза, или запета или баш и сама тачка, и хоће-ли та тачка бити округла или дугуљаста. Моја је брига само како ћу почети. Ал верујте то пасира не само мени него и другима. Зар н. пр. „Недељни лист" зна куд ће га одвести његова гранчица мира, којом нас сваке недеље по једанпут шине, да нам очи ископа. Зар велико-хрватски хајкачи знају хоће-ди истерати лиса или вука! Зар Андрашије зна хоће-ди на крају његова програма бити запета или тачка! Зар је наш Милетић, кад је рекао да „треба бити брату брат", знао куд ће га то одвести! Зато ја за моја јавна предавања радо бирам таку тему, која ме неће ономињати на политику. Ал ако такове теме нема и ако је данашња политика на свашта налик, онда молим да се заведе у протокол, да томе нисам ја крив. Говорићу дакдем данас о киселинама, то је зацело невина и безаздена тема. То ме бар не може навести на политику, кад будем говорио о киселој чорби, о киселом млеку, о киседим бундевама, о киселим краставцнма, о киседом грож Холт! на ђавола! и заборавио сам да има на свету и кисела грожђа, — и то данас више него икада, — макар да то мађарски виноградари не признају. Негдашње су лисице биле паметније; оне кад нису могле да домаше, рекде су: кисело је грожђе! ал данашњим дисицама баш је оно грожђе слатко које нити могу нити ће икад дохватити. Те лисице донде ће се обдизивати око туђег грожђа, догод се њихово рођено грожђе не смежура и не осуши, па кад се једаред тодико опамете да се окану туђа грожђа, онда ће се врагити у своје, т. ј. отићићеу суво грожђе. Кад већ мора бити киоелине на свету боље је да је потпуна него половна. У с к и с л о мдеко неваља — а кисело млеко препоручује се као дек.

Ускисдо вино је шкодљиво, јер људи се усиљавају да га пију, а кад је већ кисело као сирће онда беже од њега и тако сачувају стомак. Вода која с неба пада није кисела, она и не кисне, него к и с н е м о ми, који немамо штита, крова, нп амбрела. Земља је већ богатија у томе смислу. У њој има доста кисели вода. Ади те воде нису увек к и с е л е затосе п пакују у „киснове" и шиљу се нама доле, који смо научени веровати да је све кисело што долази од горе. У Немачкој има једна кисела вода која се зове Кисинген. Из тога се види да Немци имају много више обзира на наш језик, кад хоће да нам даду што кисело, него н. пр. Мађари. У Кисингну најкиселији бунар зове се ,,Рап(1игеп1)гигт" —- ади ко је жељан пандурске киседине, не мора баш тако даиеко ићи, може је довољане и код нас наћп. У опште се држи да су киселине дековите. У Пештц се негда наЈбољи доктор звао Сауер. Данас у Пешти има само г о р к и вода, па кад се ко на ту горчину потужи, Пештанци му веле: притриите се само, биће вам и к и с е д о! Али зато има довољно других киселина које нам Мађари дају, у намери да нас за себе пришију и да, нашом чојом своје рупе закрпе. Зато Мађари киселине и не зову друкчије него „шав" (8ау). (А ми опет њихову политику не зовемо друкчије него крпа рија). Паметни људи киселину засладе, па ето ти димунаде. Али пештански доктори са нашим народом сасвим друкчије поступају; код њих је начело: само не д и м у н а д е, нека падне и он у очајање, па ћемо онда бити сви један и једнак чарод. (Зато ја у једну руку и волим, што нам се пештанска киселина незаслађује, него нам се нружа онако како ћемо „и вкуш не хотјаше пити !•') У прочем људи треба да узму пример од вина. Вино не буде наједаред киседо као сирће, него најпре ц и к н е. Зато смо и ми ономад на сабору ц и кнули, да се до бога чуло, а цикнућемо ако бог да и од сада, — а имамо каде бити им и кисели. Пештански доктори мисле да је у киседини сва мудрост од А до 2 зато се и зове латински Асеигт. Ади и сам Аца Зуб признаје да је то л у д о, зато он киселину зове Асх(1ит. У пештанским апатекама продаје се и татарска киселина (Аск1ит 1аг<;аг1сит) — која кад се помеша са Содом (и Гомором) која се прави у дољним крајевима, може лако да прекипи. Али то је врло драстично сретство, тога се ваља чувати. Хемичари веле да се киселина проба лакмусовом артијом. И нашли су да киселина увек црвено реагира. Даклем ко није пријатељ црвене реакције, (стида) тај не треба да је врло издашан са киселинама. Макар да Мађари киселину зову Ш а в, ми ипак знамо, да киседина тела не спаја, него их разлучује и расгвара. Зато и вама, поштоване госпође, препоручујем, да пред својим мужем не правите никада к и с е л о дице, јер та је киселина много пута разлучила мужа