Starmali

106

„стармали" број 14. за 1879.

— Хе. али ако дознаду? — Небој се. Ти ћеш обући моје хаљине, а ја ћу твоје, Ја у твојим хаљинама направићу тако глунаво лице. па ме ни сам капетан не ће познати. Иначе господин лаћман је мој добар пријатељ. Он ће ме и спомоћи, ако би баш до чега дошло. Од како је „пуцмана" на свету ни један се није тако обрадовао као мој Јован. Он баци на себе моје добровољачко одело, тек кад са полуобученим рукавицама пође дуж улице, ни ђаво неби рекао да није прави „фрајвилигаш." Тек што ја навучем јовине „комисне" хаљине, чујем вику и псовку дневног каплара, да већ три часа прође од како ме тражи „стражмештар". Те ја брже тамо. — Хир! повичем ја и станем пред њега — Марво! Овај папир носи господину пуковнику, и донеси га натраг кад га потпише. Господин пуковник тада слављаше медне дане, јер не давна се оженио, пак за то вас дан бијаше у друштву своје женице. У предворани једна лепушката женскиња преврташе илустроване новине и то гордо створење примети ме тек онда, када ја уштину њене лепе и као млеком наливене пуне мишице (Мислио сам то ће бити најбољи увод за даље познанстве.) Шта ће те ви безобразниче један? Запита ме разљућена лепојка сабравши леп носић и мал да не пуче од једаАла сте пакоснн душице моја, хтедох јој се дотаћи још једаред бели ручица. Али она одскочи и у истоме трерутку нестане је иза једних врата. Ја одо за њом Створим се у једној тапетираној соби. Мундур мога „пуцмана" жељно увлачаше у себе мирисан ваздух у тој соби. Врата од друге собе беху отворена и чуо се глас више жен°,киња и жице од гласовира. Ја се брзо уљудим ступим у ту собу у којој беху четир до пет женскиња. Једна сеђаше за гласовиром, друга стајаше до ње, а остале около ових. — Шта ће те ? упита ће једна витка жена. Још пре мога одговора повиче један нежан глас инглески : — Секо, то је ! — Овај те је уштинуо ? запитаху све друге у један мах — Јесте. — Тражим господина пуковника — проговорим ја оштро, војнички. Нико ми не одговори. Оне почну инглески траврњати да треба осветити Елису — тако се звала она коју сам ја штипнуо. — Лепа слика — проговори једна показивши на мене. — Гле, како има дресиране уши, оне му држе капу повиче друга. — Запита] га зна ли инглески ? проговори Елиса виткој женици. Ја командујем себи „рут" и почнем уживати у њиховоме друштву. — Знате ли ви инглески ? упита ме жена. — Ни баба ми није знала, па не знам ни ја — одговорим ја охоло. — Одма сам по мислила да је магарац — проговори Елиса, још и сада ме боли рука. Сад ступи у собу и господин пуковник.

— Јављам пвнизно господине пуковниче поче ја говорити, али она смеђа лепојка баци се пуковнику око врата и замоли га енглески да ме још не саслуша. Пуковник даде ми знак да ћутим. Тад ме више нико и не погледаше осим мале Елисе, која по кад и кад заборави свој поглед на мени, па кад год би ја њу погледао, увек би напрћила усне. Али ето мени горке муке, ја морадо до краја гледатињихов „јаузен"и тобаш сасвимала „хабтахт". — Мети бибера у чоколаду па га онда понуди проговори пуковник Елиси на инглеском језику. Ова мала вештица то учини радо, те ме понуди са биберисаном чоколадом. Ја без сваког напрезања испијем. Чинио сам се и невешт од бибера, који ме загребе у грлу и командова ми да кашљем — Глед само — проговори пуковник — тој марви и то прија. Успи зејтина у крем-торту, и то ће појести. Ја мишља да нећу моћи али за то опет сам појео — Право живинче — рече пуковник. После по часа окрену се мени млада госпа и упита ме — Од каквог сте заната ? — Ја сам с донуштењем вашим берберин. или по моди речено „кудравичар — одговорим ја терајући даље ту комедију. Сви се насмеју а млада госпа настави : — Разумете ли добро ваш занат ? — Како неби разумео. Та ја сам ошишао и капетановог пинча — зашто сам пред целом компанијом добио белобунг Сви скочише десно и лево од смеха, па и сам пуковник се насмеши. Само ја сам чврсто стајао на „хабтахт" Сад опет за пол часа не проговори ми нико. Ноге ми се већ укочише од стајања и ја у мојим мукама закунем се да ћу се осветити пуковнику, макар морао годину дана робовати. Пуковник узме цигару и упита ме — имашли палидрвце ? — Имам господине пуковниче. — Запали и донеси амо. Ја брзо извадим иза моје капе једну смрдљиву сумпорачу, подигнем десну ногу у ваздух, те у томе „штелунгу- повучем главу сумпораче дуж бута по чакшира, ова се запали и ја шњоме брзо пуковнику под нос. Тек сада настаде општи смеј ! — То је оригиналан бака — проговори пуковниковица, — тога узми за . нриват-динера". Ах, узми те га — замоли Елиса — бар ћу добити прилике да му стоструко вратим жао за срамоту. — Промислићу се — одговори пуковник. Сад се окрене мени и упита ме: — Чега ради долазиш ? Жељно сам изчекивао то питање. Сад бар имам прилику да се осветим за тегобно стајање за три нуна часа. Ја салутирам и звучним гласом проговорим: — Јављам понизно господине пуковниче, у касарни чека вас његово величанство краљ. Још ниједна бомба није експлодирала са тавовим утиском као овај мој рапорт. Господин пуковник беше у лицу час блед, час црвен, час пак модар. Он скочи, почне викати и псовати; хтеде ме пробости, прогутати, но нај-