Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 28. ЗА 1879.

је ја испод моје сопствене мараме „ја сам баш мало пре гледао —" „Али ту је драги пријатељу," увераваше ме опет она „ви гедите ззиста на њој, ја — ја видим шта више и један крај" и пре но што сам могао и помислити шта ће се сад десити, маши се она за тај крај и стаде вући. У оном тренутку желих тежину од сто центи. Наравски ја ухватих брзо ту тако звану мараму и држах тврдо, али моја бездушна мучитељка одупре се свом снагом, и како сам ја само једну руку употребиги могао, осетих ја како крај све више попушћа. „Али драги господине!" кречаше њен брат и помагаше сестри; „ја зацело не појмим, зашто ви мараму не ћете — не ћете — да — дате". Ја видех моју пропаст предочима; оно ужасно немогаше још дуже сакривено остати — ето већје сасвим попустило — ја осетих како се испод мене измигољи — сестра и брат скочише натраг и држаху — беше ли то јава или сан — Емилијину мараму у рукама, и та сад тек приметих, да мој страх узалуд беше, да ли су и они двоје приметили то не знам — ја јурнем као без ума из дворане на поље, обукох у хитњи два туђа капута, једва нађох мој собствен, узедох неки туђ шешир, који ми преко ушију спаде, бацим тај у ћошак, и натакнем први који ми за главу добар беше, и јурнем на ладни ноћни ваздух који моме усијаном челу годише. Ја бијах слободан, груди ми се надимаху високо, и брзим корацима, упутих се дворској улици. Дошавши већ једном к жељеној мети, не могах одма кућу да распознам, све једнаке изгледаху. Срећом запамтио сам број. и при слабој светлости тињајућег <вењера угледам број 15. „Ујутру са првим влаком враћам се натраг!" мумлах ја, вадећи из џепа тежак кључ да га у кључаоницу турим „ја сам излечен — Марић има право — ја сам преварен, срамно подло пре — но, опет сад и тај проклети кључ не отвара — само ми још то треба, да тако дуго на улици стојим," ја покушам поново, аја неиде, пробам опет — неиде никако; „Марићу" повиках ја без надежде — наравно не добих одговора, и покушам поново кључ. Заман — окретах овамо онамо, једва га турим у браву али заврнути нипошто, а немогох га више ни напоље извући. Ни сам незнам колико дуго стајах цвокотајући зубима од зиме, једва једном саветоваше ме неки мимопролазећи, да звоним. Звонити! — лако је то казати, али зар не беше жица откинута ? Али из очајања и љутине, послушах савет, и повучем звоно свом снагом — али то неостаде без успеха, као ште сам се ја надао, јер звоно зазвони и то тако силовито и дуготрајно, као да не мисли престати. Не потраје дуго — зачу се ход од пар папуча, које у највећој хитњи долазаху — и кроз кључаоницу паде једна зрака наде, у виду светлости. Изнутра се одгурне тешка реза на врати, и врата се шкрипући отворе. „Госп^ди Боже мој!" повиче један старац, који

219

беше до носа у неком белом шалу умотан „што тако јако звоно вучете?" „Добро вече пријашине," стишам га ја и стиснувши му шестак у руку, уђох у ходник, и хтедох се нуз степене горе попети, јер бејах скроз озебо. (Свршиће се.)

Проводим га. Што год плету дипломате То не вреди баш ни мраке. А знате ли шта сад хоће Онај човек од три длаке ? Он је био сад у Бечу; Примили га врло присно, Том приликом он је нашу Војску мало промуФлизн 'о. Допала му с' наша војска, Зато не зна ништа боље, Већ предлаже Шуце-Труце Кад би дошло до невоље. Он и своју војску хвали (Сваки Цига хвали своје), И зато би браца хтео Да се обе војске споје. Те невоље јоште није, Бог зна куд је ветри носе, Ал да и та на ред дође Он би зато побрин'о се. Кад је ово пропонир'о Весело је трво шаке. Ировидим те, мудра лијо, Дипломато од три длаке! И ваљда ће јоште когод Провидити мудру лију, Те не дати нашу војску Да утоне ни у чију. Ми нећемо да тонемо, То се нама не допада, Макар да је на ноге нам Донешена Бизмаркада. А

И з ј а в а. Пошто се на сабору повела реч о неким „#алишним сесијама и као што видимо не зна се шта ће се с њима, то ми овим изјављујемо, да смо у свако доба готови те „ залишне сесије" бесплатно на себе примити. Неколико ерп. нар. учитеља.

*