Starmali

, СТАРМАЛИ" БРОЈ 8. ЗА 1880.

Ћирп. Чује-ли се, бога ти, да ли је што вегово Германство телеграфирало приликом педесетогодишњице своме старијем во Христје брату. Сиира. За сада се још ништа не чује. Ћира.. Штета! А баш би волео знати шта му жели. Сиира. Па то ти ја могу на памет казати. Жели му да још дуго и много живи — у миру; да буде сретан и задовољан — са својим аоложајем; да га господ бог сахрани од бриге и терета — за које се други отимају; и да дочека и стогодишњицу — у Сентандрији. Ћира. Доста, доста, разумем те већ!

Ћира. Видиш ли ти то, Спиро, како нам Мађари свој језик туткају и тамо где му баш ни мало места није н. пр. чак у наше основне школе. — Чиме ће они нама то накнадити ? Саира. Па они су нам то већ накнадили. Ћира. Е да! — А чиме *го ? Скира. За то они опет туткају српски језик, где га ми никад и не помишљамо видети. Ето н. пр. они своје рођене. мађарске новине („Недељни Лист" и Турски народ) издају сриским језиком. Ћура. Е па живила равноправност.

Ћира. До сад су владике чиниле каноничну визитацију, — а сад Сиира. Но, — а сад ? Ћира. А сад би народ требао мало да провизитира каноне, и оне, који су негда своју себичност заклањали за каноне, а сад ни у дулведу за њи.

.Нужда прека. или Несма радидека. Човек не зна Шта га чека, А девојка јоште мање. Судбина је често прека, Многи довек пати са ње. Од судбине нема штита, Слаб је сваки град и бедем. Треба л' пример да се чита, Ево један да наведем. Сека Соку просили су Просиоци многи, разни, По вољи јој били нису, „Назори" јој беху мазни. Дође ковач, -— „Хвала, хвала! Ја ћу наћи мекшу срећу!" Дође кројач, пун игала, Благодарим, нећу, нећу!"

Дође Васа из Врбаса, А Сока се само једи; Дође ђука из Џумрука, Сока неће да га гледи; После ево и писара „Госнођице, љубим руке;" — „Траж'те себи другог пара, Код мене вам залуд муке," И секретар пете класе Седе па јој писма пише; Али Сојка држи на се, — Њојзи треба нешто више. И отац је већем кара„Море шта ћеш, луда Соко!" ћерка оцу одговара: „Ја ћу, тато, на високо! и

I,На

Соко, Соко!

Ти ћеш бити среће лоше!" И заиста, ни грофови, Ни барони не дођоше. Време иде. иа се смије, А не иде шетњом спором; Посусташе ђувегије, Ил одоше другим шором. Време иде, па се смије; Сваком ниче ко што сеје, Шест година просило је, Шест година не просе је. Време иде, све нас тресе, Што је холо то обара, Јуче Сока удаде се За — звонара, (и то стара) А данаске већ се иева „Куку, леле, сека Соко!" То се лева а припева: „Сад си стигла на високо! и

Шта ја с овом песмом хтедох, Читаоче, де сети се! И ја просим једно чедо, А то чедо поноси се. Том поносу тражим лека. Читај причу, моје јање; — Човек не зна шта га чека, — А девојка јоште мање. 1880 Тамо негде измеђ Шаица и Ниша. Панта Пунонадеждић. засад писар УН класе.