Starmali

„ СТАРМАЛИ и БРОЈ 21. ЗА 1880.

165

А ми смо, спремајући се и веџбајући се за потоњу оаозицију, свему томе категорично противсловили. Али, као што обично бива где се опонира, нит је имао он, ни ми сасвим право. Еле доста да смо ми у гостионици, код „Голуба", „Месеца", „Звезде", ,Шарана в , шта ли је било на цимеру, (и ако знам нећу да кажем) проводили лепо и пријатно, више пута и весело. Кад се свршила школска година, последње вече пред одлазак наш из Беча кућама својим, седели смо ми код нашег старкеље за асталом, сваки на свом месту. Крчмару смо исплатили, што је ко дужан био, — зато нам није ни остало новаца за друго издање „ђачког растанка", — премда је сав материјал за тако што ту био: и „соба ниска" па „доста и тесна", а нашла би се и „раја бесна". Тај је положај сасвим коректно схватио наш стари, хвалисави крчмар, и једна батерија боца озари наша снуждена лица магичном брзином. Просу се шала и смеј, досетке се укрстише као муње, а наш стари крчмар био је тако весео како га донде никад не видесмо. Кад је још једаред набројао све изврсности, којим се његов „локал" одликује, наједаред скочи, оде у своју собу, и за тили часак врати се са неком црвенбм књигом у руци. „Ово је" рече „моја споменица. У њој имам по неколико редака од разних мо|их пријатеља. II ми се сад растајемо; ко зна хоћемо ли се још кад год видети, — па де заиишите и ви сваки по нешто у ту књигу — спомена ради." „Хоћемо!" одазвасмо се ми као из једног грла. „Мора ли бити у стихови!" запита један од нас. „Да, да, нека буде у стихови." „Али ми смо сад мало сатирично расположени", примети други. „С отим боље;" прижвати крчмар, који можда није ни разумео добро шта овај рече. „Уо1епИ поп 111 тјшта!" додаде један правник. „Т^аб ба§(; ег?" запита крчмар. „Пита вас хоће-ли вам неправо бити ако у нашим белешкама буде мало шале." „Слободно те1пе Неггп!" допусти наш крчмар. „ЕћгПсћег бсћегг тасћ! кешеп Зсћтегг, К „А ти дај књигу амо! Први, коме је дошла споменица у руке, написа горе на празном листу овај наслов: Епиграми једног хвалисавог крчмара. у стихове сложенн од веселих ђака. Тај наслов допаде се свима и примило се. Свако је од нас грискајући мало перо написао под тај наслов по један, а гдекоји и по два и по три епиграма. Замолисмо крчмара да сад књигу заклопи, да је однесе у своју собу, — то он и учини, а ми продужисмо куцање, певање и наздрављање. „Ситне жице, ситнији кораци, — нек се знаде кад играју ђаци."

ђачки послови. Било па прошло! * * * Међутим је време чинило своје, овог гурнуло овамо, оног турнуло окамо. Разиђосмо се, растасмо се (и колко смо морали и колко нисмо:) После сто, колико ли је година, донесе ме пролетос пут оиет у Беч. Бавећи се неколико дана у Бечу, одем и у ту кућу, где смо негда весело, ћачки проводили. Оне гостионице више нема. Наш стари крчмар је давно умр'о, али у истој кући седи још његов син. Одем к њему, кажем му, да сам познавао његова оца, и да сам ш њиме добро живио. После дужег разговора запитам га, да-ли је још у животу покојникова споменица увезана у црвене корице. — Јесте, и код мене је, ја је чувам и чуваћу је док сам жив. Замолим га да ми покаже. Он то свесрдно учини. II ево сада предамном лежи, негда бео, сад већ сасвим жут лист, литерални вампир, сарањен у мору прошлости, — спомен једне вечери из наше веселе младости. Ево вам га, ако вас занима, да га и ви читате: Епиграми једног хвалисавог крчмара. у стихови сложени од веселих ђака. 1. Ала ми Је вино јако! Помислите, те јачине: Са и з в о д о м мога вина Могли би сте терат' млине.

II. Други су крчмари До зла бога скупи. Код мене је све јеФтино (Што год ЈеФта купи).

III. Моји гости солидни су, Да се човек диви, (Кад под клупом заспе, Не чују се живи.*)

IV Код мене је чистоћа, То већ давно зна се. Ко у јелу муву нађе, Кашћу му да ј' — прасе.

V. М оји гости не туку се; Јср ја реда знам. *) Наравно, ту су мишљени они гости у ирбдњој соби, — ми смо ручавали у ЕхШшштег-у.