Starmali

222

,,СТАРМАЛИ'' БРОЈ 28. ЗА 1880.

На „венчићу" у Срп. читаоници. Јгдан м.«ли малер (који моисе и другом наснратп). Стари Грци су рачунали време по олимпијадама, а ми, чланови новосадске читаонице, рачунамо године по угоститељима. Колико година, толико нових угоститеља. "Јанковић, Вихард, Златић, Смолницки и Бошњак - тако се зову године од преселења „Читаонице" у нови локал на пијаци. Па као што године долазе иодлазе, тако иугоститељи наши. Данас је опет један на поласку и да би се лепо опростио своје публике, хоћу рећи, опростиоса својомпубликом, приредио је тако звани „венчић", укњижеству назнани „кренцхен*. То је све лепо и не би спадало у „Стармали", да случај није одредио, да мени том приликом пасира један малер, али такови, који може и другом младожењи пасирати, само што се други тим не Фале, него ћуте и гледе да то пређе у заборав, а ја сам у интересу културне историје и трансценденталне ФилозоФије обећао, да ћу сам себе метнути у „Стармали". У рестаурацији је било лепо друштво, наравно мушко. Пошто се по стародревном обичају наших прадедова у рестаурацији ј еде (сушта проза!) и пиј е (дивна појезија!), то и ми верни нашим у аманет нам остављеним обичајима, држасмо се чврсто исложно тога кориснога посла до неко доба. Незнам какав лермонтовљев зао демон ули мени у главу, да одем мало и у дворану, где се игра. Ту је било још лепше друштво, него што емо ми били. „Венчић" је био доиста венчић красних играчица, а млади људи облетаху око лепих девојчица и младих госпођа, као лептири око краснога цвећа. Ово и мене ослободи да приступим једној лепој и умиљатој Српкињици из 3., гошћи у Новоме Саду, скојом сам имао част упозвати се пре 2 — 3 године, кад беше у нашој вароши у гостима, и таман почесмо разговор, а немилостива војничка банда удари громко у један „валцер" и игра отпоче. Сада долази гореспоменути малер. Ја сам још стајао поред госпођице и штудирао, како ћу се на најфинији начин уклонити из дворане, јер ја још нисам почео на забавама играти, доћи ће ваљда и томе време (та Сократ је у својој 70-тој години учио играти, ваљда онда, кад је бунику попио?). Штудирам ја тако, парови се већ окрећу, а дође један стари, иначе сваког поштовања достојни господин, доведе једног младог ОФицира испог руке и престави га госпођици, на што ју овај позове на игру. У исти пар опази стари господин мене поред ње и не познавајући ме, запита ће госпођицу (показујући на мене): — Ово је без сумње ваш госиодин отац? Земљетрес у Лисабону није могао потрести већма земљу и заљуљати је, него што су мене ове речи. Госпођица је одговорила до душе „0 молим, није!", и ухватила се са својим играчем у „валцер". Околоседеће госпође нису хтеле из учтивости да се смеју, него се чињаху невеште, но ја им не би заиста могао замерити, да су се и смејаде.

Отац! То је истина лепо име и није никаква увреда, ал' у породици имаде различних чланова, па како није стари господин посумњао, да сам који други члан Фамилије, а то би мени много милије било. & « * Морал је од ове историје овај: 1) Никад не треба човек пре времена да иде на игранке, него ваља да чека док буде млађи. 2) Сигурнији је човек од малера у рестаурацији, него у дворани, где се и г р а и 3). Не ваља бити пре времена сед и ћелав. Аб.

Језгра из говора владшсе Кенђелца на вршачкој епарх. скупштини. (Архипаетирски штил). Владика Кенђелац: — протест — пресуђен за велике преступе — ја сам суд — не можеш уватити ни за реп ни за уши — накаљао мене је . . . правила свакојаким и „жандар-владиком к — не трпим — простигуирати институцију — истражни акт — ја не говорим вама — нисам ја мало дериште — грдне контрадикције — ал ја мислим патријзрх је у првој линији крив — нисам ни за ово, што сам данас — за мене је пензија, да се опростим Вршчана и Вршчани мене — с вама овај час престајем радиги — покарјајте сја — дотужало и увету и оку да слуша и гледа — читајте јасније — отступкте са тог клизавог пута — ја вам забрањујем — „Застава" плаче — каква су то потрзања — маните се којекаквог бадрцањај — ваш бол није и мој бол — ћути, ћути, Проко, седи још коју годину, па кад напуниш кесе, а ти реци збогом народе — сад ћу га позвати да ме прими за свог хаузк о људиљуди божији—мени је администраторство по вољи — да одложимо саветовања спремио сам пријатељоки ручак — позивам господу страаце — имаде места за 20 — 30 особа.

Одговорна питања. Шта је то булевар? Булевар је то, кад Султан каже својим б у л а м а : „Не брините се, душице моје, знам ја шта радим; мудра сам ја зверка!

За што је пољана Г а к о ш, у близини Буда Пеште ? Зато, да би се она господа, која сада терају највећи раскош, могла сетити на Гакош, па да се мало тргну. Зашто пакрачки владика Никанор Грујић седи у КачФали ? Зато, 1пто је по народну корист сасвим шецко једно, а седео он у Пакрацу, а седео у КачФали ?