Starmali

274

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 35. ЗА 1880.

Шетња по Новом Саду. 1X1. Ири свем том, што имамо толико књижара у ј српству а дај боже и више их било, ипак сам се до сада слабо освртао у овим шетњама на најновије појаве у књижевноети нашој. Јединог Максима Задрина и Стеву Вутожана што сам представио публици нашој и дитирао класичне изреке и стихове из њихових дела. Во то је све мало и издавачи књига имају право што се туже, да се публика слабо осврће на њихов рад. За то ћемо, да се поправимо и ево ћемо да заграбимо у хрпу књижевних огласа, па који [ први дохватимо. Гле, гле, та ово је нешто особито. Оваке књиге још до сада нисмо имали. Наслов гласи: „Отмен свет, упутство како требада се влада отменсвет удруштву. Поприпознатим етраним изворима, а према нашим приликама (наздравље ако је ко кинуо!) саставио II. Д и ми т р иј ев ић. к Даклем пошто смо наш про- | сти свет већ довољно упутили и научили, како да се влада у свима приликама живота, сад нам је остала још само та благодетна задаћа, да наш отмени свет (јели то ноблес?) и то по страним (да ли Француским?) изворима упутимо и васпитамо. Пре свега истиче се питање: ко је то о тмени свет? Ако се ту разумеју министри, владике, уредници, адвокати, проте, архимандрити, и њима подобни (и преподобни), онда немамо ништа против тога, јер и ми смо тога уверења, да би многе од њих требало „упутити, како да се владају, односно како да владају." Књига још није изишла на свет, али по објављеном садрж.ају рекли би, да је заиста намењена горенаведеној (не горе — у Пешти —- наведеној, јер на што их може ко тамо н а в е с т и ?) господи, а оно што се у прошпекту ове књиге вели, да је > она „ставила за задатак, да послужи како нашем младићу, тако и девојциза упутство" (чујеш ли Доситије?), како ће они себи олакшати приступ у свако боље и отмено друштво," то ми сматрамо ј само за шалу, јер коме би такво што могло озб и љ н о пасти на памет, да држи да ће књига, која учи шта је „елегантно одело," шта је „грација", шта је „лепа Флорибела," „отмена појава," шта су „активна средства за допадање" „Белило и руменило," .немачки вилкомен" и хрватски „биликум," шта је „БиФе," „лансје" „Контр Францески са назначеним иаговором," — „како се може спасти од неповољног играча," „позивање на игру и водење играчице" и т. д. — бити „по нашумушкуи женску омладину корисна," као што се то у позиву на претплату изречно каже. А да ће књига моћи бити корисна по онај да отмени свет," што смо га горе навели, по г. г. министре, владике, чиновнике и т. д., то закључујемо из неких наслова, који су у садржају наведени. На пр. први је наслов „Ко има такта." Књига до душе није још изишла на свет, али држимо, да би ову прву главу ваљало да прочитају српски м и н и-

стри и неке владике; чланак „Учтивост" могли би прочитати многи чиновници и новинарски дописници. Чланак „Како се улази у страну собу" намењен је сигурно каквим лоповима и крадљивцима, и не би шкодило да га темељно проуче, у чланку „Људи, који само о себи говоре" ваљда ће бити прештампани Ј ашини „мемоари;" чланак „Бламовање у друштву« донеће сигурно реФерате о представама н емачког позоришног друштва, што се сад у Новом Саду бави; под заглављем „Изрази, који не приличе" и „Претерани изрази" биће [ без сумње цитирани Венкхајмови и Тисини изрази према српоким депутацијама и на мађарском сабору, гдв веле; „коме није право нека се оели" и „треба вође отерати у Америку," а и „Турски народ 1 ' ће позајмити своје изразе: ,,крвава Застава," „копиле," „кнежеве убијце" и т. д., „Конверзација у страним језицима" ићи ће лако, јер шостогодишња деца наша уче и онако у школи на врат на нос мађарски, те док буду „младићи" и „девојке," даклем док сазреду за читање ове књиге, неће их стати много труда, да се дочепају „приступа у отмено друштво;" чланак „Противусловље" биће сигурно какав Тичин одговор на српску интерпелацију; има у овој књизи г. П. Димитријевића и ови интересантни чланци: „Мушки саженском утесној улициина басамацима," „Балска тоалета младих девојака," „Љубљење женских измеђ себе," „Кармин и шаФрањика'" Дворски кадрил," „II а р ф и м о в а њ е" — и уопште многе теме, о којима је Доситије ОбраДовић заборавио или није умео да пише. Још се апелује са молбом на г. г. учитеље и учитељице, родитеље и васпитаче да се ! лате својски скупљања претплате." Кад књига изиђе имаћемо прилике да је боље проучимо и да нам се тиме отворе двери, које воде у — „отмен свет." Аб.

Добро И ЗЛО. Ала је то добро, што највиша инстанција — бог — нема званичног језика, те тако љ у д и имају права да се богу моле сваки својим језиком, који им је бог дао. То је врло добро! Али је зло и наопако што и кукавна дечица не уживају то исто право, већ српчад морају „сегињ кишдед Језуша" да славе мађарски! — а ја сам ј уверен, да Христос само онда разуме мађарски< кад му Мађар говори, а из српских уста, да му је мила и повољна само ерпска реч. У прочем на ову неприродност не тера дечицу нашу никоји параграФ ни ренделет, то дечица имају да захвале само својим драгим родитељима. С.