Starmali

„стармали* број 24. за 1881.

193

Тешко је данас сатиру писати. Латини су некад казали: „БЖсПе ез!; за<;угат п о п бсгЉеге," т. ј. „Тешко је сатиру не писати," али данас је сасвим друкчије : данас је тешко сатиру п исати. Јер ко се на то одао, тај мора све обзире баталити и не марити, ма се са по Европе завадио и ма се чак и Зулу -каФерима замерио, јер ако ће пазити, да се онај не расрди, да се овај не нађе увређен и т. д., онда је као сатирик обрао бостан, и боље нека се окане ћорава посла. Али код нас ако си кога и направедније пером додирнуо, он ти окреће леђа; ако си коме и најфиније што пребацио, он се намргоди и неће ни да те погледи; ако си чију погрешку споменуо, с најлепшом намером да је се дотични отресе, он ће ти се светити и деведесетом колену и ако ти може гдегод шкодити, неће пропустити прилику. Док бечки министри шаљу шаљивим листовима своје ФотограФије, да их ови могу верно насликати, дотле се наша и ситнија господа на најбратскију и најневинију опомену одмах накостреше и прекину све дипломатске и бирцуске одношаје. Док се Бајст слатко смеје, кад му оно у Загребу онај траФикант рече, да га познаје из „Кикерикија", дотле се наши људи и ако си се најмање с њима нашалио, „ополче" и бришу те из теФтера својих аријатеља и ако си им иначе највећи поштовач и уносилац њихових идеја у народ. Ово је заиста велико зло у нас, и јако отежава посао праведној критици, невиној шали и поштеној сатири. Даклем БЖсПе ез! за1;угат зсНђеге. Ево примера ради, да приповедим неке случајеве, који мени сваки дан пасирају. Најглавније ћу случајеве прећутати, а неке мање споменути. Зашто и крошто — то ја знам, па ћу задржати за себе. Идем ја улицом а видим из далека једног старог попу "а црвеним појасом. Он кад ме опази пређе на другу страну улице и не осврће главе. Ат а познао сам га, то је онај, што сам му недавно у „Стармалом" мало пребацио, што је у сеоском бирцузу напит онаку ларму правио пред својим парохијанима. Мало даље ^ретнем једног младог трговца са села; некад смо били добри пријатељи и лепо смо један другог дочекивали ; сад се нисмо поздравили, јер сам му једанпут у „Стармалом" замерио, што је онако жестоко кортешовао за Перу Стојковића, да буде посланик у Шајкашкој. Опет даље у ходу видим адвоката једног из Баната; ишли смо заједно у карловачку гимназију, пазили смо се. заједно бесмо у стану, па смо сад окренули главу један од другог, јер сам му негде у листу узео за зло, што тако глоби кукаван народ, и што сад као имућан човек ни на какву цељ српску неће ни новчића да приложи. Журећи се даље изађе ми на сусрет један калуђер, који је био мој од детињства друг и пријатељ, јер смо у комшилуку живели и заједно се у песку играли; сад је прошао поред мене као поред

турског гробљаЈ — замерио сам му се с тога, што сам једаннут у шали (али је истина била) приповедио у „Стармалом," како је на велики петак јео у бирцузу кобасица с реном. Прођем и њега тако, а ево ти једног мађистратског чиновника, није ме ни погледао, а пређе смо били тако добри цријатељи, да смо један за другим скакали и у Дунав (у пливаоници); — одмах сам мислио да је због „Стармалог," јер сам га једанпут љуто увредио, што сам му приметио, да кад већ иде у гостионице, дође који пут и у који с р п с к и бирцуз, јер и бирташи наши гласају при рештаурацијама чиновничким и при бирању посланика обично за С р б е. Сретнем и госиођу једну, поздравим је, а она окрене главу; сећам се, да сам је исмејао у листу, што је своје три кћери дала у мађарски манастир и што се карта на новце. Али ко би то све набројао ! Доста то, да је код нас тежак задатак писати искрено, праведно, а то и не смеш чинити, ако си рад да те сви волу, да те радо дочекују, да те хвале и часте. Ово сам написао ради знања и равнања другима, млађима, а за мене је већ доцкан да се поправим. Ушло ми је већ у крв; длакусамдо душе променио (оседила ми јо,) али ћуди никад! Аб.

Бег и бог, „Видело" у свом 88. бр. оглашује једну нову књигу, којој је наслов: Дом е бег помаже, нико му ништа не може." Ова ће се књига ваљда по Босни разашиљати, да раји бегове омили. Иначе ми знамо за књигу за младеж: „Коме бог помаже и т. д.," а ако је оно штампарска погрешка, онда нам није чудо, јер је много од онога погрешка, што је у „Виделу" штампано.

Разговор на прстима. На двор Јакова првог, енглеског краља, дошао једном посланик из Шпаније. Био је то врло научен човек; знао је добро млоге језике, а особито грчки и латински. Али све ово није њему било довољно; већ одавно га нешто копкало, да изнађе разговор на прстима, и то тако, да се на њима могу разговарати и најученији разговори. Тако човек онда неби морао учити ни знати ни енглески ни француски, па би се опет лепо могло разговарати. Шпањолац би разумевао Португалце, Кинез Јапанце и т. д. Али још се није нашло јунака, који би само и разумети могао шта му на прстима вели шаањолски посланик^ а некмоли још и да му одговори. Можете мислити, како се радовао, кад је већ једном наишао на таког делију, који га је разумео и одговорио му. То се чудновато десило. Ево слушајте Једнога дана, кад се разговарао са краљем Јаковом, поведе разговор о свом најмилијем предмету, т. ј. како је изнашао разговор на прстима, само што нема ни једнога до сада, који би га могао разумети. Најпосле ће запитати краља, да ли би се нашао такав научењак у његовој краљевини. Краљ је био и сам човек од науке, ноносио се својим научењацима, па рече да има, а није се баш дуго ни