Starmali

77 ота,р1»1алг11" излази трипут месечно. Годишња деиа 4 ф . — иогодишња 2 ф . — на 3 меседа 1 ф . За Црну Гору и друге крајеве 0, — 5, — 2'/„ динара. — Власник и одговорни уредкик Змај-Јоваж Јовановић; гдавпи сарадник Абуказем. Издајештамоарија А. ПајевиКау Новом Саду. — Рукописи се шиљу уреднику (Ог. Ј. Ј оу.чпоујс . ЛУјеи IX. \\ 7 а1|г1п^сгм1ганзе 9.) — Претплата и све што се тиче администрације, штампарији А. Дајевића у Новом Саду.

Четир коња, — свилен бич: Вози се вик Кад се вози брке глади, Зафаљује бради. * * * Далеко су у шталп, Ал их госа не жали. Сад ма цркли, сад ма пукли, Њега су извукли.

Ево још једне. (Ову сам оиет чуо од берберских момака ; певају је. уз тамбуру, кад немају кога да брију.) Црвљив ора процвет'о, Није чек'о па лето. Да је чек'о па лето, Никад не би процвет'о.

Па гле,

!

Четир коња, (Ову сам песму чуо ономад од Симе гајдаша; а човек мп се куне својим гајдама, да је није сам измислио.) Четир коња, — ја их знам; И на њима сребрн ам. Четир коња вреде млада. Баш десет иљада

„Ајде, ћери, своју срећу бери!" Братац пита: „Што си поносита? Цура седи, у мараму гледи: ,Марамицо, сама сам те ткала, „Како би те плебаногиу дала!" (И.ч збирке ионијих песама. ко.је још нигде нису штампане).

,, — још једна (Ову певају паше сеоске девојке, — кад им је срамота да плачу.) Ево зиме, — ал нема снегова. Божић прође, — ал нема сватова. Момак проси, — а девојка ћути. Рузмарин јој на прозору жути, Отац кара. Мајка преговара:

Шетња по Новом Саду. сп. Од неко доба не може човек у Новом Саду ко| ракнути, а да не нагази на какав бал, игранку, „Беседу", „пик-ник", чупање пекарских шегрта, шокачке сватове или друго какво, томе подобно, весеље. Од толиких забава, већ су ми се скоро сасвим издерале гласе-рукавице, што сам их добио приликом укопа једног господина пре седам година, те их сад па свима баловима носим — у џепу. Да сам играч могао бих за то време још који пар потрошити, а овако сам уштедио: јер док други играју у рукавицама, ја дотле у рештаурацији пијем без рукавица. Али као год што се у друштву кадкад и калуђер ожени и као год што код нас пишу песме и они, који немају дара песничког, тако и ја, кога муза Терпсихора није ни мало даривала даром хитрине у ногама, морам кадикад да сматрам патос од дворане за живу жеравицу, те да одскачем и бегам у наоколо т. ј. да играм, а то нарочито онда, кад се нашим женскињама даде грађанско право избора, или да се новосадско-сомборски изразим: кад је „даменвал". Тако сам и ономад на читаоничкој забави страдао. Не мислим то, што су ме за плаћање музике онако одерали или што сам морао седети уз врата од ходника, која сусе непрестано отваризала, па мепе леденом лепезом хладила, те сам сутра дан, и ако иначе нисам горд човек, с укоченим вратом сокаком ишао,

него је страдање моје оило у томе, што су се наше