Starmali

„стариаји" број 31. за 1883.

243

Но сад нек је доста „шетње!" По оеом каљавом новембарском вргмепу доста је и то. Боље је и женити се сада, него се „шетати" по Новом Саду. До виђења! Аб. Хоће да узму девојке и покојнике у солдате, — Хо, браћо, ако ја нисам накаљао! Тако се тужио у друштву паш добри и ваљани Новосађанпн П. — А шта је то било, пријатељу П.? запита га дружина. — Та ево ја добих цедуљу да водим моју кћер у солдате! — А како то може бити ? - Ево читајте, браћо. И друштво стаде читати црно на бело. Знали су сви, да брат П. има лепу и честиту ћерку Александру, Па њу ето траже у солдате. — 0, боже мој! стаде се дружина чуди ги и дивити. Али томе се не треба ни мало чудити. Ео зна како се код нас воде спискови и проток >ли крештајемих и умирајуштих, тај ће одмах знати где је кривица. Попа је записао „Але^ан дрт>" уместо ,,Александра", а дотични знају да је „Але^андр-в" мушко име, и тако траже девојку у солдате. Наш добри II. морао је трчкарати од Понтија до Пилата, док је господу обавестио и док је ћерку своју ос.тободио од солдачије. Ал' то још није ништа.

Јуче добијем и ја цедуљу, да пошљем мога синовца на визитацију. А тај синовац је умрво као дете од 3 — 4 године још пре 16 година. Дакле мом брат II—у је лако. Његова ћерка може још и отићи, да се јави, ал' како ћу ја мог покојног синовца да пошљем ? Из овога целог излази то, да би нашим поповима, кад су тако акуратни и тако лепо воде списак наше деце, да би им због тога ваљало плату повисити, да могу још комотније своје дужности пренебригавати. Један седи грађанин.

Поштен и паметан дужник. „Свуд сам дужан, ругом ружан; Та не прођем ви два шора, Ево нова кредитора: Једап моли, други ружи, Трећи хоће да ме тужи, Сваки ђаво к Ј мени врви, А ја велим: „ту је први! а Но педесет да се плата Све у једап месец сруши, Не би могло да запуши, Пусту јаму дуга мога, Безбројнога. Не бих мого све поплаћат' Триста љета да још живим; С тога себе још не кривим; Јер ја увек молим Бога, Да се у гроб пре не смлатим, Док дугове све не платим." Бубро.

чешће ради; изађем на сокак и пођем Душану. Поред кога год прођем сокаком сваки ме гледи па се смеје. „Шта је муку му ово, што се тај свет смеје? Већ сам почео из флегме излазити и једва чеках, да дођем до Душана. „Ја у собу а они сви у громовит смеј. „Одма скочих огледалу и поплаших се сам од себе, јер бејах тако црн као душа некога великодостојника." Боме те је ђаволски намасторио; хе, хе, хе! „Ал' молим те, Поцо, хајде да му се осветимо, знам да је већ и теби додијао — говорио је Стева а очи му се сијаху од радости. Пристанем на предлог, и одмах почесмо план кројити. „А, Мишо, сковах ти чивију, да затворим за тебе резу на Резином срцу"; весело је подвикивао Стева. Да би план изврошли, оде Стева, куни две дивне руже, дође кући, оде у кујну промрља нешто, метне руже на астал, и тим би план у пола извршен. „Сад хајдемо да уживамо плод нашег умотвораР III. Ја и Стева шетасмо се доста дуго и одосмо у једну пивару, но нехтедосмо унутра, него седосмо на пољу и заиттемо пива. На противној страни од нас шетала се Реза и њезина другарица, јер 1е обично у то доба Миша долазио к њој, а одмах преко од пиваре је стан фрајла Резин, за то смо и дошли у ту пивару.

Ја и Стева једва чекасмо Мишу. Несмо још попили ни прву чашу пива, кад видимо Мишу где се жури, управо Рези; сав се запурио. — Клањам се! — Исти одговор доби са додатком: где сте ви до сад?" — Е био сам чак код баштована — рече Миша и предаде једну ружу Рези а другу другарици јој. — Ах ала еу дивне! — и два громовита ци — ха ци — ха, одјекнуше празним сокаком. —■ Ах, та то је — циха, циха! безобрзз — циха! — лук, од вас! Овде сте — циха, паприке метнули. Миша се испрва пренерази, за тим се сети, шта је, окрену пете и не примивши за хвале очисти чуства. Читаоци ће ваљада разумети наш план. Ја и Стева да се поваљамо од смеја. Госпођице се помамиле од кијања; руже се ваљају по прашини а за Стевом се све пуши како перјаши. Није нам било ни до иива, него заборавимо и платити, похитамо кући, где затечемо Мишу са свим озбиљног. Није ништа говорио, али ми смо га ипак разумели. Све је остало по старом, само што је Миша постао озбиљан, није више терао своје несташлуке и што се окануо љубави, (но то је јамачно само провизорно). Стева још натеже по каткад са чутуром, а ја еам још монархиста т. ј. кад ми се прилика даде приврженик сам „краљева и кечева". У П- Порфирије, *