Starmali

„СТАРМАЛИ * БРОЈ

36. ЗА 1884.

287

У старијим временима; па још и у прошлом веку носили су људи (и мушки) курјуке (цопфове). Немци с тога даиас зову све оно, што иоле па то старо доба ширише, „цопфом." Било је доба, кад је и ,,3аетава" фитиљила бркове, па како би било, да и ми ту Бекићеву еру назовемо б р ч и о м е р о м.

Б е к и ћ е в а ,,3 а с т а в а" дуго се окретала на навртлогу свршенихчина паше аутеномије, и у мало, што се у њих пе загњури, кад јој Ника Максимовић пружи руку, да је бар ако ништа, привеже за сигурап казук саборског устројства, али баш у томе отисну је друга вешта рука правом струјом и ширином.

Стара година украде пам се испред наших очију, само се још из даљипе чује пека тугованка: Знаш неверо, како си се клео, Пред икопом, пред светим Николом (ваљда г. Максимовићем !). — Зашто се г. Бекић са публиком само у ш е с т речи опростио ? — Е, па није топ пукао ни кад је ушао у редахг цију. 1п1гауИ и4

II о в и уредник с т а р е „Заставе" пига : „II м а л и игде утирача, да се утру 10 месеци несретне п р о ш л о с т и ? Ја на то предлажем да се на сваком дотичном броју накнадпо наштамиа овај мото: „Ој давори ти Косово равно, „Шта си данас дочекало тужно, „Посленашег честитога кнеза, „Да Арапи сад по теби суде!" па ће већ каснији нараштај разумеги, да је ту била нека свадбарина и да је већ и укинута.

■— А шта је то свадбари на? -— То је опа свађа, која је настала међу члановима српске народпе слободоумне странке, кад је барјактар Б ек и ћ спустио Заставу и замочио у Тису, па се уквасила и оцмољила.

Јест! На ово се онда и Анђелићу разжалило, па је онда понудио своју ц р н у п а н а к а м и ла вк у, нек се сад ова шири и лепрша Да! Ал онда би Српство отишло у Т о н ки н г, јер тамо се војује под црпим заставама, па боље је нека иде тамо сам Апђелић, него цео српски народ.

Анђелић не чека крај божићњем посту, нсго тера уз пост лакрдије. Позајмио од ђурковића образину старетете ,П р ес е", па кроз њу довикује српском народу: но, т а, б и ли тети, нотабилитети!?

Ј а у п е р, који је н р о н е в е р и о д в а милио па, одмах се убио. А наша а у т о н о м и ј а ваљда вреди више него два милиона, па дотичпом мајстору ни мукај е т. Аћим — Ећим, оћим — нећим, (т. ј. да лечим — зотабилитете).

Песнику, што проба перо, Ш т а је ово „II а ш е Д о б а"? Је л' то каква слаба роба, Пл' већ можда чедо гроба; Еад с' о њега пе онроба Твога пера оштри рез? Мислиш ваљда с више среће, Док одвркне, буде веће, Иа се мало узпремеће, Опинат' му вито нлеће, 11а одапет' самокрес? Шкрабало са раскречепим персм.

Није тако луд као што изгледа, Неки већ годинама својим заматорјевши лонов, одриан и отрцап душом. телом и оделом, сгајао је блесајући пред судијом, који ће му сада пресуду да изрече. Судија се накашље и очита му пресуду. „За та и та недела осуђујеш се па 15 годииа робије; — а кад то пздржиш опда ћеш бити још 10 год. под полицијским падзором. — Јел тл право 1 ? — А шта ћу де? Мора ми бпти право. Само би пешто молио. — А шта? — Прво да издржим 10 година полицијског надзора, о после да одужим робовање. Из Пеште Г о с п о ђ а. Мепи је јуче у позорпшту украдеп златан сат. М у ж ј о ј. Оида треба што пре ићи на полицију да распцгамо: Госпођа. Даклем и ти сумњаш да је полпција учппила. II мени је таки та мисао па ум иала. ' (Н. 131.) Право је. Један дебели калуђер рече у друштву : „Ја увек добро једем, увек и добро пијем; све се ознојим при томе послу, — па бога ми зоћу онда да се добро и одморим и да мало впше поспавам." (,Од.«) Шала америчких ђака. Ове јесине обећа академичкп сепат Сивани колеI гије у Типпсну ђацима излет у поље. Но у очи тога