Starmali

10

„СТАРМАЛИ" БР. 2. ЗА 1886.

Шета по Вршцу, II. Могли би смо" од Милегнћевог студеица поћн даље, па обпћи све друге јавне студепце, што су честити Вршчапи у најиовије доба подигли у сномен нашпх заслужних књижсвника и песнииа; могли бпсмо се прошетати до БранЕовог, Јакпшћевог п г. д. студенца, али то ћу оставити за други пут. Јер тп ће студенци ос:ати вечито у Вршцу, дакле о њима ће се моћи увек у овпм „шетњама" говорити, дочим се збива много што-шта, о чем се мора одмах говорптп, ако се неће, да читава ствар застари. Тако је ето наше народио позориште бпло три месеца код пас у Вршцу, па ако се сад о бављењу иозоришне дружине у Вршцу не прозбори која, онда се мора па то чекати читаве две године, док не буде позориште опет у Вршац дошло. За то ми пико ие може замерити, ако иа овом месту прозборим коју о нашој позорпшној дружипи. т 1есто сам слушао лепе речп: „уметпост пе треба да пузи за хлеб" и: „уметник се не сме поиизити за повац"; такођер сам често слушао и о пеком »уметпичком поносу", којег репрезентују глумци н сликари, алн у практнчпом животу су то врло често само празне речи, са којима се покрпва уметничка поннзпост пред — кесом богаташа. Тако је у свету и макар колико ми нротив тог факта декламовали и с гнушањем говорплн ои ће поред свег тог ппак постојати, догод сз уметпост, чиста и божапствсна, међ бол>им људима- п у чиугпјем свету, не буде са свим ослободила, испод тешког и одвратиог гооподотва, које данас н д љом извршује моћ новца. Али поред свпх тих дапашњнх злнх прплпка има ииак граница, преко којнх не сме уметништво и уметннк прећи, а да се са

Два малера на мору љубави. Хуморгскл. Било је у недељу 1. јула у десет сати прије подпе, код сам сврнуо у пивару „к црвеном носу." Сви столови били еу пуни гостију. Тек у дну пиваре нађем мјеста за једним столом, код којега су сједила два младића. Поздравим их и с еднем пм на супрот. Јако ми уиаде у очи разлика између ова два млада човјека. — Једап од ових доста лијеп, отмепа изгледа, мирних плави о ију, смеђе дугачке косе, коже фине као у ђевојке — био је одјевеи у црно одијело, што иекуд лијепо доликоваше његовој замишљености. — Други опет много. љепши, црпе косе и обрва, око му црпо, а жив — управо дивљи поглед, као да је просјецао у што би погледао, бјелих зуба, који му нровириваху исиод овеликих црпи науенцца, кадгод се насмјешиоЈ Врло лијеп — ну у припростијем одијелу. Исиочетка ми се чииило, да је мој ивненадни долазак прекииуо поверљиви разговор тих млади људи — обадва умукоше. За мало, те онај црномањасти прекиде тишину : ,,А да, збиља, Јулије, јеси ли ј.јо, да су се завадили Петар и Стево ? . . — Нисам шчпта чуо. А зашто ?

свим не пош:Зи, да се са свим ие огрешп о својо достојаиство. Ето нека н. пр. сваки пријатељ уметности н уметника о овом факту изрече своје мишљеље! Пред евој полазак прпредила је позоришна дружина у своју корист концерат, па ком је суделовал невачко друштво и Српчићи, што су и о Милетићевом великом концерту под управом брата Косте Гавриловића на тамбурама свирали. Глумци су врло обљубљени код паше публике, па су били сигурни, да ће посета бити јака, те да ће их корисница с те стране потпуно задовољити. Али њпма то пе беше доста, већ су дали штампати неколико примерака концертпих нрограма башка на свиленој хартији и лично су их носили онима, који имају новаца, те да тако поласкају њиховој сујетн п да их тиме нагоне, да у корист глумаца па благајни што впше добровољннх нрилога уделе. Такву су свилену цедуљу лично однели пашем владпци, па чак и калуђеру Емилнјану Радићу и још неким реокционарима, од којих неки нивад нпсу ни завирнлн у позориште, нитн воде о истоме икакву бригу, а сад пх уједаред удостојише чланови српско-народне нозоришне дружиае својим личнпм по 'етама и свиленим програмима! Ако је икоме требало носити свилене програме, онда их је требало носита оној „фукари," што је за три месеца издржавала народно нозориште, "али да. . . ова ће и тако доћи, а друго, платиће само улазницу, јер јој се не преснпа, да даје велике л добровољне" ирилоге, па нијзнужно нн да јој се ласка. Међутим, ако ко има новаца, на ма какав он иначе бпо пепријатељ народа српског и позоришта му, њему треба ласкати, треба му лпчно носити свилене програме, јер — тај ће што уделити. Ја сам овај најновији чиа чланова наше народие позоришпе дружине само споменуо, а читаоци нека га л аиндми тшм |Ц«жст!И5вии^ ,,Ево зашто. Добио Петар још иа ускрс од Љубице М — ускршње јаје, пак га чувао у кутијици као око у глави. ,'уче по подне дође т: њему Стево. Гијеч по ријеч те дођу у разговору и иа Петрову књшкпицу, „Имаш ли ти, Нетре, пјесме Лазц Коетића? - ' запита Стево. — „Имам" одговори Петар. „На не би ли хтјео да ми их иозајниш?-' „Драге воље", одговори Петар и отвори ормар, да извади књигу.Чимје Петар ормаротворио, опази Стево векакву шарепу округлу кутијицу и разгледа ј-», ну кадПетар опази, скочи и хтједе да ју огме. То побуди у Сгеви радозналост и као у шали изтргпе кутију и почне ју отваратл, ну Петар опет навали па Стеву — и тако се стапу отимати. Најпослије изтргпе Стево кутију и отвори ју у паглости, а из кутије изпаде „ускршње јаје" и — разбије се. — На то се Пегар наљути изгрди Стеву и — покаже му врата" — Баш су чудни, рече .Тулије; : ли тај обичај, да се иа ускрс јаја дају још ми се чуднији чини. Јаби тај обичај искоренио. „А зашто се ти тако љутиш па тај обичај", запита онај црномањасти. — Е, мој Доситије, (тако је дакле опом црном име било) како да није луд обичај ? Ја сам позиавао двоје љубавника, које је тај обичај раставио, а сад опет два најбоља пријатеља. „Гле, ти спомињеш пекакове љубавнике. Дед молим