Starmali

„СТАРМАДИ

и БР. 4. ЗА 1885.

Шетња по Вршцу, IV. Много што шта је препатио Вршац. Једног хоће за посланика, а другог му насиље наметве; једне бира за учитељпце своје деце, а друге му министарсгво натури, у кратко, Вршац једно хоће, а министарство учини томе са свим противно, не обзирући се на закон и правицу. Наши пак нотабилитети заклањали су 1 се за власт и апладовали су јој и онда, кад је она и најбруталнпја насиља чинила, смејали и ликовали су и онда, кад је са црне пеправде и тешких покора и срце нашем народу у Вршцу заплакало, па шта су јадни дочекали? Дочекали су, да постану смешни у место страшнп, као што су они хтели бити. Страшно је било само насиље, а они су уз то насиље скакутали у намери, да и они буду тако исто страшни, као што је жаба хтела да буде велика као коњ. Напињући се, жаба је пукла, па пукли су и наши аотабилитети, што се доказало при накнадпим изборима за варошко представништво. Алп то нотабилитетима пе беше доста. Не беше им доста, што их је народ при сдободном пзбору осудио, него су силом хтели да их публика и исмеје. Што су тражили, то су и постигли. Злоупотребише име доброгворне задруге Српкиња Вршчанака, па приредише „нобл* игранку, да тиме покажу омладпни и свим другим српскнм „бунтовницима", да уз вршачке нотабилитетлије до душе не стоји српски парод, али стоји „хотволе." Иста „нобл" игранка приредила се готово у исто доба, кад и будимпештанска позната конференција, па као што је једна испала смешна и жалосна уједно, тако и друга. Онамо се није нпшта постигло, а није ни овде ; она-

Дебели Јанко. (!1о нвродној нриионетцн.) од М. Ј. Давно је то било, нријатељи шили, Кад су оно људи здраво грешни били. Сишао се господ — али ие у елави, Не с' ангели своји, већ" ко човек прави. Сишао се госиод — али не да суди, Већ да учи људе шта је дужност људи. Ишао је тако из места у место II манастир који похађ'о ;е често. Тако ће у неки манастир да сврати (Ми ћемо га боље памасгиром звати: Јербо се на масти све кувало тамо, А за пост се знало по имену само.) Онде није било лука ни пасуља, Прогнана је била папула и куља, Но греха ја било, к'о и друга блата, Сумњам, да је који видео рајских врата. А један међ' њима за пићем је гин'о, Волео је нег' себе ракију и вино. Врло ј' деЗео био па још уз то мали II „Дебелим Јанком" они су га звали.

мо се радило под звучном ф фмом: у корист народа, а и овде се приредила „нобл" игранка у корист сиротиње бајаги; опамо комедија у великом, овде комедија у малом. па се комедијаши могу ухватитн за руке, те сад сред носта проћн кроз читав овострани српски народ, да би се он сиромах посред свег големог јада бар неколико тренутака слатко могао насмејати. Али вршачка је сиротиња, у чију је корист ова „нобл" игранка приређена била, схватила ову ствар с озбиљне стране. По што се „нобл" игранка са дефицитом свршила, јер на исту није хтела ићи ни интелигенција ни „фукара", то ни „добротиорима" није ништа преостало, чиме би даривали сироиашку децу. Сав новац, што је утекао, издали су приређивачи ва којекакве ненужне ствари, а није ни достигао, да подмире све трошкове, него морају из свог џепа надокнадити. То је сирогињу јако дирпуло. Не може она поднети, да се због ње господа баци у трошак, па с тога је решила, да од своје стране прареди забаву, а у корист — пострадалих нотабилитетлија Ова је одлука вршачке сиротиње сваке хвале вредна, а вршачки нотабилитети, који и тако друго ништа нису до живе мумије, придодали су свом досадањем жалосном изгледу још и комичност, те им се морају и шегрти на улици смејати. Но то није једини уда,», шго је постигао наше нотабилитете, већ су они тако исто пострадали и у певачком друштву. На главној скупштини нису имали више од 17 гласова, те наравно да су пропали као Јанко на Косову, па сад хоће да оснују читаоницу за себе. То пе би згорег било. То би још једино паметно дело било, што би могли учинити, али ко их

Сумњам, да сте вид'ли калуђера така: Брада му је била неколико длака. То некол'ко длака расле су к'о зова, А ииао је мислим нешто и бркова. Ту је дош'о господ у обитељ свету, Затек'о је ову калуђера чега. А кад оци чуше, те кубуре боже, Измеђ' себе сташе одмах да се гложе: Ко је већма грешан, ко ће пре умрети, И већ су се хтели за кике узети. А Дебели Јанко пије па их слуша, У вину му плива и срце и душа. Па је само рек'о: „Гле ти посла њипа! Не брин'те се о том, док имамо вина." А игуман мету на врат крст од злата, Манастиру своме ишег'о на врата. А када се отац до врата ишет'о, Није чек'о дуго гостију му ето. То је био господ, свети Петар с' њиме, Запиташе оца, да л' ће да их приме? А игуман-оче од све грдне муке Сетио се, те им целивао руке. Отишли су тада у ћелије горе, Да слушају госте, шта ће да ин зборе. Међу тим ће господ игуману рећи: „Слушају д' те млађи, кад си ти највећи?"