Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 14. ЗА 1885.

107

ба да стоји: Општине моле г. Стеву Павловића да се још мадо стрпи док га не питају и т. д. * * „Пест. Лојд" црепоручује доидућем нашем цркв. сабору да буде умерен. Испуниће му се Којом је мером Герман мерио, оваком ће му сабор одмерити. То је са свим у мери. * * Државни тужилац предлаже, да суд досуди Нанчићу много латинске среће — ЈРогШпи. * Већина позваних свећеника из архидијецезе није трећи дан Духова отишла ни у Карловце ни Герману на ручак, Из тога излази да Герман ни код њих нема кашике. * * * Лазу Нанчића туже због чланка „Омладини" на основу § 173. Како је данас у Угарској, може битк задовољан, што га туже само са отоседамдесет трећим параграфом, а не туже га с а с т о седамдесет и три параграфа. * * * На Видов-дан позива наша пар. слободоумна странка општи народви збор у Сомбору. Уредник „Нашег Доба" преметао је дуго по календарима, па кад не нађе „Вуков -дан" он је сад против сваког збора. * * * Ч јди се свет, од куд да Гарашанин узме чивутина за министра финансије у Србији. Ал он га није узео само зато што је чивутин, него и зато, што има историјско име Вукашин. * * * Недавно је умрво славаи србобрански Јунак Боснић. Тугу за њим ублажиће нам у неколико то, ако у Босни и од сад буде србобрана. младе људе брак, а кад једном остаре, онда имају само на смрт чекати, не да мисле на рузмарин и на вреле пољупце. У своме убеђењу с тим су се још већма учврстили Милоје и Смиља, што је Милоје после неколико година службовања свога постао најзад и официјалом у порезном звању, дакле би већ могао основати себи породицу. Нико није еад сретнији био од Омиље и Милоја. Смиља се сад вије могла друкчије ни замислити, него као невеста у дугачкој белој хаљини, са венцем на глави и дугим велом, а Милоје се сав расгапко од миља и усхићења< цртајући своју будућност најружичастијим бојама. Сад више неће они морати крити своју љубав, неће се морати више тиме задовољити, да Милоје прође поред њеног прозора у извесно доба, те да се виде, поздраве и са милим погледима неколико тренутака разговарају, јер се нису могли увек састајати, већ ће од сад увек заједно бити и живот ће им слатко тећи у вечитом грљењу и љубљењу. Њиховој срећи завидеће читав свет. 0 своме наименовању за официјала известио је Милоје Смиљу код прозора, кад је туда у обично време нрошао. Иначе не би ни смео стати код прозора, да га не би спазио строги Смиљин отац, јер онда зло и по њега и по Смиљу. У осталом, тог часа Смиљин отац није ни био код куће, 11 а су се с тога с тим слободније могли разговарати Најзад с е на овом љубавном збору реши, да Милоје сутра дође и

* * * „Наше Доба^ обећало је у програму, да се лист за то покреће, да утре пут јавном збору. Сад кад дође време делању, види се да његов пут иде на то, даутрејаванзбор. 0. Ђира. Јеси ли чуо, да је у Босни опет један официр убијен ? Спира. Чуо сам. Али новине здраво јако доказују, да није убијен од туђе руке, него да му се пушка одапела сама. Ћира. А како би се смела пушка — па још у Босни — о д апети сама?! Спира. Но, па можда је била здраво запета. Ћира. Видиш, на то се нисам ни сетио. Ћира. Даклем Анђелић остаје с а м. Спира. Тако се бар у опште држи. Ћира. А шта вели Тиса на то. Спира. Он ће велити: Ако је заиста Анђелић с а м, акого уе1е пет 1еће1; 8 иат о 1 п'1. П у С Л И Ц 6, О. Ово неколико дана ве изилази ми из главе она стара песма: „Еј, заилавила зора од Сомбора." — Ту је песму сам народ спевао. Сад ћемо видити је ли био пророк,

х. А какву песму црна чета гуди ? : „Малонас је, али нисмо људи! а

да Смиљу званично запроси у оца. За тим су се тешким срцем растали, али са слатким уверењ:м, да ће скорим вечито своји бити и да се никад растављати неће. И заиста је сутра са својим наименовањем за официјала у џепу дошао Милоје, да званично запроси Смиљу у оца. Сиромах Милоје није добро ни саопштио узрок, рад чега је дошао, а Смнљин се отац на њега осече: „Шта рече то, младићу?" „Извините," одговори Милоје дрхћућим гласом, „али ја неограничено обожавам и љубим госпођицу Смиљу, па сам тако сретан, да је моја љубав и у њезином срцу нашла одзива, те сам с тога тако слободан, да у вас, поштовани господине, запросим милу руку божанствене госпођице Смиље и молим вас лепо у њезино и моје име за ваш очински благослов. . ." „Бре обојици вами даћу ја виргаза, а не мој очински благослов!" продера се отац тако ужасно, да мал' што није у несвест пала Смиља, која је у другој "соби прислушкивала, те наравно да је све чула. „Гле ти њега! Хоће момак да се жени, а овамо је нико и ништа! Ваљда ћу ја дати моју ћер таквој пропалици, који нигде ништа нема, па да поред њега гладује ? Ал знам ја! Ти си бацио око на моје имање, али неће те убости. Док сам ја жив, не дам моју ћер таквој пропалици, па да после моје смрти пропућка све. Ајак! То неће бити."