Starmali

„СТАРМАЛИ" ЕР. 35. 8А 1885.

277

Никад јоште душа није Новад изгубила. Да ј' то икад било, Би се запамтидо, Већ на против стара Пословица труби: Новац душу губи. (ЉХН. Луда риба. Једној риби у води Било нешто зима, А чула је, да негде И ватрице има. Зажелила у срцу Да до ватре дође, Да се мало огреје, Да је језа нрође. Рибо, луда рибо, За ватром не хити Боље ти је зепсти, Нег печеном бити! (XXIII. Ж е љ и ц а. Турчин не сме да пије Руменике вина. А Чивутин, он опет Не сме јести свиња.

кобног дана дркћућом руком нанисала Меланија, а Рада га добио на три сата пре рока самоубиства његова. А да тога не би, данас не би били сватови, него би ее давао шестнедељни парастос честитом Србину Ради Митровићу. ❖ * * Лепа моја читатељко, немој бацити лист из руке. Молим — ја још нисам свршио. Има већ година дага, како су Радаи Меланија мужи жена. Они се воле и поштују. То је лепо, — тако и треба. Али није баш у реду што госпођа Меланија врло често спомиње своме мужу његову намеру самоубиства, — а то чини сачо за то, што њеној сујети годи кад се сети, да би Рада радије и умр'о, нег) што би без ње живио. — Већ толико сам те пута молила, да ми покажеш онај ииштољ, којим си хтео да се убијеш, па никад нећеш. — Е на добро — одговори Рада. Сутра је баш година дана како смо се венчали; сутра ћу ти показати тај кобни пиштољ. Сутра дан седоше да доручкују. Меланија се зачудила кад у шољама место беле кафе нађе скувану шоколаду. Но Рада јој разјасни да је он наредио, јер је свечан дан, па зека буде и доручак бољи. После доручка потсети

Још да нам је каквих Комшија ваљани, Којим вера туђс Право гутат брани. (XXIV. Судбина јарац. Женио се Пека Двапут свога века. Прву ј' жену тук'о, Тукао је доста, Тукао је, јер му Беже „здраво проста." Друга му је жева (Уверих се јуче:) Боље васнитана : Она њ е г а туче. Г-д-н

Из гимназије Ученик. Господине, што сте ми у овој задаћи забележили: „рђаво". Тоје гора оцена него: „недовољно"; а у прошлом пензуму имао сам погреша г а више, па сам ипак добио само „недовољно". Професор. Ја хоћу увек да користим мојим ученицима, па тако сам постуцао и овом приликом. За то сам вам дао: „рђаво", да од сада знате да се пише: „рђаво", а не „хрђаво" Прибележио Пипица.

Меланија мужа свог на јуч:ерање обећање и замоли га да јој изнесе онај дерни пиштољ. — Ту ти жељу више не могу испунити, рече са дукавим осмејком Рада. — А зашто ? — За то, јер смо тај пиштољ овај час попили. — По-пи ли!! — промуца Меланија. Како то може бити ? — Врло лако. Јер тај је пиштољ био од — шоколаде. Меланија разрогачи своје црне миле очи. Сујета њена претрпи велики нораз, — тако, да се никад више појавити неће. Уста њена напрћише се, као и на плач, и на смеј, и на пољубац. Изишло је на пољубац. А кад јој Рада рече: Запамти драга душице, ја сам од оних људи, који се не убијају због несрећне љубави, али зато ипак своју добру жену знам волети као душу своју онда се отворише врата и — (по договору са Радом) уђем у собу ја. Пољубим моју кумицу у белујој ручицу и назовем јој, сасвим озбиљно: На здрављепиштољ! Тако је то било. Али ја не би износио пред ширу публику, да ми није то допустила најкомпетентнија цензура, — само Меланија, моја поштована кумица. Алазарин.