Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 12. ЗА 1886.

«1» ^ Министар Тиса издао је наредбу, у којој вели, да беснило међу људима све више отимље маха, те наређује властима, да још оштрије пазе на псе. Министар финансије пак употребио је ту прилику, па вели, кад су људи бесни, онда за то нема бољег лека, него — повишење порезе и дефицит. * * * Вршчани су о свом трошку хтели да подигну ђимназију, али то из „пржавних обзира" не допушта министар просвете, јер вели: „Није ли вам зар доста, што сам вам дао две лепе наименоване учитељице, него сад хоћете себи на врат да навучете и ружне професоре?" * * * У Русији хоће поред женских ђимназија да подигну скорим и женски универзитет, а међу тим у Угарској одгризавају мушки женскињама носове. И то је један доказ више, да је Русија варварска, а Угарска цивилизована земља. М. Избори у Србији доказаше, да је краљ умео да изабере најгору владу, а да је влада умела да изабере најгоре чиновнике. * * * Напредњаци се хвале да су при скупштинскии изборима победили. Но биће пре истина да су побледили. * * % Уредник „Нашег Доба" добио је одиста орден св. Саве. Само да се то није десило одмах после оног „Стармаловог" чланка. Д1рича о једном ордену," много би свечаније изгледало. Овако је та цела ствар по уредника „Н. Д." врло трогателна. — Зар ти мораш знати свашта! — продера се баћОстоја на н>. Казао ми, да ал' пре лек био, нег' што ти запит'о. Ово није за казивање, јер неће бити од лека, ако кажем. — Е, па кад није за казивање, ти не мораш казати; баш те нећу ни молити — и Јовида зграби своју шубару, па срдито залупи вратима и оде. Баћ-Остоја остао у соби сам. Деде нема, а Алка већ неће доћи вечерас па баш добро, бар ће на миру моћи употребити рецепт за балабан. Да је „она" код куће, зна баћ-Остоја, да неби било од његова лечења ништа. Па баш зато се онако и понашао са њоме, јер је знао, да је то најлакши начин да се опрости ње. То је за вечерас, а већ сутра ће доћи она и сама, Није то њој првина, да она истим путем тражи регреса за нанешену јој увредуКад, као обично, преноћи ноћ код свог брата, па се зајутра тек изненадно увуче у собу, па ћути, ћути, а баћОстоја готов на измирење, тек јој онако у шали рекне; „ето видшп, да ниси ишла Мати" — тако је име брату јој — „уштедила би труд свој, па се бар неби сад морала враћати", а Алка га срдито тек погледа испод обрва, које је сасвим навукла на очи, па их онда све мало по мало диже на више, док кроз два-три часа не дођу на одређено место њихово и тад му је Алка већ опростила. Баћ-Остоја се шетао још мало по соби, па онда узе

Ћира. Добио сам писмо из Београда. Спира. Па шта ти пишу? Ћира. Уредник „Нашег Доба" још није добио орден св. Саве. Спира. Па знаш шта? Ајде да му нас двојица то израдимо. Ћира. А како? Спира. Донде ћемо о томе говорити, док се напредњачкоЈ влади не додија, па сиромашку ту жељу испуни. Ћира. Добро си се сетио. Испунимо хришћанску дужност према противнику свом. Да видимо како ћс нам благодарити.

Ћира. Кажи ти мени, кац би напредњаци избрали Перу Тодоровића за почаснога члана своје парти,је, — били се он примио ? Спира. Та овејан радикал не може бити члае Гарашанове партије, бар то не може бити године 1886 после христа. Ћира. Али само почасни члан. Спира. Е брате, не знам би ли се примио, ал да би тај шпас имао смисла, то стоји. П у с л и ц е, /\ Избори су свршени. Већина је истесана. Гарашанин вели: волем добити и псовке него батине. Н Чујемо да краљ Милан ову скупштину неће лушу, напуни је из дуванкесе дуваном, па запали и поче у сву сласт увлачити дим из луше, да је од силне сласти све цвркало у камишу. И попушио је оа читаво по луле, а да му је дим икаква квара направио у грлу и у носу. Па се радује баћ-Остоја, радује, се боже, где му сад ништа не смета, да гове страсти, удовољству своме. Ал' није се, сиромах дуго радовао јер уједном га поче грепсти у грлу, и он удари у кашљање, тако силно, да му очи набрекле, а глава као да се све већма шири, да се ваљда распукне. Но још му је најгоре то било, што му се непрестано хтело да кија, а како се он најбоље намести за то, одма му се онда осујети то. Али се није то опет сасвим сталожило, него је опет сваки час почињало, па онда опет престајало. Као да је какав вулкан у носу му, тако је баћ Остоји изгледало Па много се дизала и спупггала лава у вулкану том, ударајући о слојеве непробојне, док напослетку већ није их пробила. Ци — ци — ци — ха - ха! — и баћ-Остоја је фактично по три пут кијао у један мах, а. у том кијању варирало је силовно кашљање. Помислите само, да је то велика невоља, кад човеку уједанпут дође и да кашље и да кија. Он намисли да једном пусти на вољу, а друго преотме крајину, па — читав рат! Од силна напора наишао после и јед на баћ-Остоју, а он овоме даде одушке у томе, што је зграбио лушу, па је