Starmali

114

„СТАРМАДИ" БР. 15. ЗА 1886.

иа вам неће бити чудно ако чујете, да сам спавао ове од Новог Сада па до Киш-Кереша. Та спавамо ми Срби годинама. Кад сам протрљао очи био сам у жељезничким колима сам. На поду су лежале неке изгужване, на аола поцепане новине. Казао сам вам већ, да сам Србин. Можете дакле мислити да сам одмах дохватио те новине, јер ми Срби страсно волемо да читамо новине, само кад не морамо давати за њих — претплату. Бог би га знао, тако нам је ваљда суђено. Дохватим дакле новине, те станем читати. Горњи део листа, дакле наслов, био је поцепан. И опет вас потсећам на то да сам Србин. Не чудите се дакле, ако се нисам много жестио што не морам читати из почетка, јер ми Срби, као што знате, баш не маримо да почињемо. Сваки од нас то најрадије оставља другоме. Ал нуто мога чуда. Почех читати новине из среде, а тамо се налазио крај неког ратног извештаја. Читам како су наши војници заједничке војске, заробили 800 људи. Сасвим потанко било је испричано, како су са четир страна дошли, опколили, па похватали... И сад да видите како сам се знојио. Окрећем новине, загледам хартију, не изгледа ми стара. А ја опет знам сву новију нашу историју. Знам како нам је било на Кенигрецу, знам како је било у бокешком устанку, знам како је прошао Сапари приликом окупације Босне. Па бого си га мој, где ли је то наша војска заробила 800 људи ? Мислим и мислим 5 ал никако да се домислим. То ме је страшно љутило. Та зар ја збиља ништа више не знам. Еј, еј, како ме брзо издало памтење. Ја још у мислима, кад стаде влак, а ја добих сапутника. Човек тај имао је доста незгодан капут, ал доста згодно лице. Одмах сам знао даје какав неОШПШ. Баба роксин гроб, (Свршетак.) Где си музо? Брзо засуци рукаве Да јој опдетемо венац вечне славе ! Баба Рокса ј' болна; болна и преболна. (Та вени су дани већем избројани!) Већ недеља дана ево се отегла Од како је бака у постељу легла. Носледњи је часак — са смрћу се бори Нико да је болну, преболну подвори ; Нико да јој болној чашу воде пружи (Срце јој се старо у грудима стужи, Та никоме ништа учинила није, Па се ипак од н>е сваки клони, крије.) Са светом се прашта остарела бака (Ал шта ћемо Роксо кад је судба така ?) Никог код н>е нема да свећу припали, — На асталу гори стари жижак мали. Бака га је одмах с почетка ужегла Док још није болна у постељу легла. Молитвице шапће, усне тио зборе:

мачки професор. Извадио је књигу и почео да чита. Мени севну кроз главу мисао. „Господине!" „Тиче се то мене?" — запита он учтиво, ма да осим њега не беше никога. „Имао бих нешто да вас питам. Реците ми молим вас, дали је вами познато, којом је приликом, у новије доба, заробила наша војска 800 људи?" Он је гледао у мене, но видило се на њему, да тражи по својој глави одговор. „Хм то је чудно питање. Ја баш немогу да се сетим." Пружих му подеране новине. Он их загледа, прочита, па стаде вртити главом. „Незнам, бога ми, не знам." Нисмо ми приметили, да је ушао кондуктер, да зареже карту. — „Молим" Мој сапутник га није опазио. „800 људи заробити, па да ни један од војске не буде рањен —" говорио је он. Кондуктер, Мађар уђе му у реч. »Јест лако је било тим опколити и похтавати људе, кад нису имали оружја —" рече он срдито. „Гдеје то било ? запитасмо у један глас. Кондуктер нас погледа. „Па јуче у Пешти." А то ли је дакле у ствари ? Ни мени ни мом сапутнику не беше још познато, да је наша војска опколила у Пешти демонстранте и заробила 800 радника и шегрта. Шта ти се све неће десити у овом свету а и ја и професор лупали главу и тражили такав случај по нашој новијој угарској историји. Но да, то је било на путу ал хтео сам да вам причам нешто и о Пешти. Видите, ја у Пешти нишга нисам видио. Затворио сам се у соби, дао донети све новине и пажљиво сам прочитао цео ток демонстрације. Не дао бог да лутам по свету необавештен, те да не знам ни оно, што се јуче десило. Нисам ја ваљ— „Опрости ми силни боже одозгоре!" Чим то шану, душа одлете јој горе Одлетела горе у небеске дворе .... Смрт је лака била, патила се није . . . — Жижак пршти, гори; слаб се пламен вије . . . . . . . Још те мало само, ено га издише А шта и да гори? . . . Нема баке више! Мачак поред баке легао, па дрема Не чује се ништа, тишина је нема. Мачку ни мукајет; удесио, преде. Упро очи горе у те старе греде. Он никад не куне ту судбину клету — Не зна да је сада саморан у свету! Не зна да ј' сироче, да никога нема Он се само лиже, лицка, преде, дрема . . . И не зна сирома, шта се за њ' још спрема. Та да знаде само свиснуо би о'ма, 0, сирома мачак, сирома! (сирома!!!) Запевали петли, свет се из сна буди, Ено рујна зора са истока руди. Пред бакиним двором и сад с' липа шири И сад са свих страна цветак широм мири. *