Starmali

„СТАРМАЛИ" БР.

15. 3А 1886.

115

да, буди бог с иами, еемачки професор. А кад сам прочитао све новине до краја, онда сам ви'те доста што-шта научио. А ево што сам научио. Знате ли зашто вичу пештанске новине на нас Србе да смо бунџије и опасни по ову државу ? Јелте да не знате? Но ја сам био у Пешти, па ћу вам одмах казати. У Пешти виче цео свет: »доле ерцхерцог Албрехт", „доле Тиса;" »доде сви." И опет кажу да смо ми опасни по ред и по државу. Ја држим да имају и право. А. знате ли зашто ? Зато, што смо ми благи, мирни, кротки. . . Пештанци знају како је нами тешко, па к'о мисле: „Ово су неки потмули, опасни људи, јер није ногуће, да они то тако олако трпе, а не туже се, не жаде се, но мирно плаћају порезу и гласају како власт хоће. Него мора бити да они тајно спремају неке завере, па зато избегавају сваку ларму и опозицију". Верујте не може бити друкчије него баш тако мисле о нами у Пешти. А ми, манте нас збогом, још мало па ћемо ићи на — четврту будатештанску конференцију. —01У1—

У ш т и п ц и. Да чујете разлику између демонстрације и буне. Кад се у Н. саду заказивао Милетићу банкет, онда је то биаа буна, а кад у Будимпешти 40.000 људи виче: „Доле Албрехт", певају кошутову песму, и крваве се с војском и полицијом, то је — демонстрација. * * * Чудни су Мађари. Буне се против Беча, па и то — немачки. Непрестано вичу: „Аћ ги§" Јански, „Аћги^" Албрехт и т. д. * % * Боже мој, како су скромни Руси! Енглез тражи да влада над Индијом, Француз би да освоји Кину, Са лиииних грана тужно песма бруји — Певају опело сићани славуји Невесело свуда, и цветак уздише .... Нема баба Рокее . . . Никад . . . Никад више. Та шена је душа давно богу хтела Сад јој дође време, па је одлетела.

Одонуд из села каква с' дигла граја? Куда, куда иде оружана „раја" ? Са глоговим штапом у десници руци Јуре, јуре напред као гладни вуци. На све стране грдан ураебес се диже; Иде, иде граја, све ближе и ближе . . . (. . . Снаш Пели је јутрос преминуло дете — Појела га Рокса!!! — Иду да се свете. Та вештица стара на душу с' попела Појела је досад, валда полак села!) Ево их већ, ту су код Роксиног двора, Урнебес се диго, ко бура сред мора . . . Вика се раздеже, урнебес се диже Ено јоште једна четица где стиже; Земља с' тресе, дршће, ваздух силно бруји Ућуташе на мах на липи славуји.

а Рус би хтео само на цркву св. Софије у Цариграду да однесе — крст. Па и то је Европи неправо. * * * Турци су дозволили, да се у Цариграду дигне руска школа. Ето, шта ти је срећа. Још ће и Маџари једном дозволити, да Руси оснују школу у — Будапешти. * * * Сад тек видимо, да су Духови били излишни. Није било нужно што је тог дана сишао св. дух на апостоле, те они почеше „на свима језицима" да проповедају христову науку. Еод нас се од сад на свима средњим школама мора веронаука предавати само једним, т. ј. мађарским језиком. * * * Једно се само чудим, како се нису до сад сетили Мађари да нам забране с в есловенско, дакле пансловенско: „Оченаш." * & * И нашег најбољег сликара Пају Јовановића хоће да уведу у мађарски тефтер. Па зашто не господо и Краљевића Марка? — он зацело не може изјавити да лажете. * * * Одиста има чудног света. Отац Паје Јовановића издаје свог сина за Мађара, а наш „јединац" Радић издао је опет свог оца за хонведа од 1848. године. * * * Јединац, Радић, хоће у својој најновијој књизп да се умили такозваном патријару, па зато и мсра да пише о „такозваним" српским привилегијама. Зашто не узима синод наше саборске ствари у претрес? Зато, јер је еаш синод данас син од -Германа. 0.

Подигло се ено ваљда цело село (Сад ће баба Рокси да држе опело !) — Да палимо кућу!" — грмну са сви страна — „Нек с' и незна никад да је кућа била. Нек у њој изгоре и вештица клета!" . . . (. . . Откад с' баба Рокса склонила са света!!! . . .) Нагрнуше сламу на све четир стране, Стишало се за час оно халакање . . . . . . И за мало Само — диже с' пламен горе Па опколи беле поносите дворе. Варнице искачу, једна другу стиже Модар страшан пламен плаво небо лиже. Не види се ништа до пламеног ждрела Баш као да горе васиона цела . . . На роксину собу сви упрли очи Ал кроз прозор ено где мачак искочи ; Искочи сирома па бегати стаде, Ал за вим се вика и клицање даде . . . — „Та недајте људи, то је душа њена!" Повикала сада ш гомиле жена. Поплашио с* мачак, — и стар је сирома Неможе да бежи, посустао о'ма, Сустигла га раја; ето. ето беде