Starmali

118

„СТАРМАЛИ"

БР. 15. ЗА 1886.

еудац већ заморио, тражећи згодне речи, како ће сељака још боље да убеди и видећи овога пазљиво слушање, рећи ће на послетку). С у д ац: Но, так то јест ! сад хајд иди до твога дома! С ељ а к: Аман, господине молим те, па зар баш неће ништа бити од моје ствари ? Судац : Но,враг матер! Ја теби два ура цело ствар кажем, зар ниси мени розумпо? Сељак: Не алајишем вала баш ни беле! Ја мислим ти с ч њешто енглески сам соб:<м парбиш, а и незнађах болан. да ти мени говориш. Судац: ЈТа ја баш говорим лепо хорватски. Сељак: Ма но, но, то можда и јесте „хрватски", ама знаш, ја разумијем само „с р п с к и"; Босанац. Чудновато. Зар то није чудно. . . . чим подржим руку ту на левој страни чујем срца лупу; а јуче га дадох нашој сека Ани? !!! „Др. Казбулбуц."

Са мајалеса. Прошде недеље провели смо се лепо на мајалесу певачкога друштва новосадске српске читаонице. Велим лепо јер се ова забава у слободном пријатном ваздуху може назвати тим пре л е п о м, што нас све лепо окружава. Лепа умилна женска лица, лепо певање, леп распоред забаве, леп ватромет и лепо пардон укусно — јело и пиће. Чисто гледам како се чело лепе читатељке намрштило а румен-уснице шапућу : „но ово је неко чудовиште, после наших лепих лица спомиње — паприкаш". А читаоц онет гунђа: »а што јест јест ово је прави гурман". Е шта ћемо кад нас има свакојаких. Разни су „густови" на свету, неко воле попадију, а други попу. . . Него збиља извините ме. Ја почео код мајалеса па оћу да свршим с' попом. Наш народ мисли кад сретне попу, да је срео своју — несрећу. У неколико има народ и право, нарочито ако је реч о ономе који је над поповима попа, јер куд ћеш горе несреће, куге и морије од оног у Карловцима. Зар неби г. г. приређивачн мајалеса извршили родољубиву задаћу, жад би га пустили на оној ваздушној лађи о ватромету у ваздух. Постоји само питање дали би лађа могла одржати онај терет грехова, који леже на црној души неизабранога Ал' да г. г. приређивачи. Морамо им скинути капу, управо летњи сламски шешир и признати, да су све учинили, да забава добро испадне. И она је заиста лепо испала. Дивно певање певачког збора припомогло је, да се дотле дође. Ја сам уживао у потпуном смислу те речи. Мислите да сам пио, певао и играо то мање. Не играм из принципа. Веле од игре се врти мозак, а мени то најмање треба, јер кад би

се после вратио у уредништво могао би написати свашта. Дакле нисам играо, већ сам гледао шта се око мене збива. Било је већ вече, лепо, тихо мајско вече. Ма да се ватрогасни свирачи упињали из петиних жила и дували у своје трумбете, било је много њих од посетилаца, који се слабо обзирали на њихову свирку већ се забављаху сваки по свом начину. За једним се столом пило и јело, мало даље играху браћа Срби из темеринског сокака уз гајдаша Милана са лепим ратарским девојкама, а разуме се било је ишетње. „Курмахери" чинили су своје, ал нанослетку малаксали су и они. Та није ни чудо, од у јутру до 10 сати у вече „курисати", говорити нијемала ствар, мора се човек запенушити, као што се извесна госнода запенуше кад им ко одкреше истину. Ласкаве су речи све ређе, на послетку нема се већ ни о чем говорити. „Курмахер" је тада обично у највећој неприлици. Таког једног гледао сам и на мајалесу. Сиромах наговорио се и наговорио, па већ незна шта ће. Иду тако, он ћути, њој досадно, а он ће уједаред да прекине ћутање са овом примедбом : — Видите госпођице ово је на пр. — јендек. — Видим . . . рече она и оде даље да се наслађава у „занимљивом" забављању. Вратих се у круг играча. Један „џентлмен" нагао се пред играчицом и учтиво упита: Госпођице смем ли вас молити за идућу четворку. — А да ли је она п р о ш л а ? Нисам чуо даље, јер ме је неки братац повукао под шатру, где се пије пиво. Попих неколико чаша па се вратих играчком кругу. Играла се четворка. Парова доста а играчи вољни. Но у сред свирке трумбеташа, брује по даље гајде. Пожурих се да видим шта ће гајдаш око четворке. Гајдаш Милан свира лепо српско сремско коло. А неки се братац ухватио, па весело подвикује, па игра са својом пријом из оближњег села — трамблан. Био сам задовољан. Видим бар да је све весело, а шта ћеш друго и да тражиш од мајалеса. Око 11 сати вратисмо се кући исто онако весели, као и јутрос, само смо билн нешто тежи, тежа нам је била — г л а в а. И. И -11.

Ч у д о, Превенчања тепали су: душо слатка, име, рано ! злато моје, чедо драго луче моје моловано! . , . . А сада се часте вако: ти вештице, стара лудо! пијаницо, распикућо!!! (зар то није право чудо)??? Др. Казбулбуц.