Starmali

82 „СТАРМАЈШ" БР. 11. ЗА 1888.

Венеција, јер док је онде вода само по улицама, овде у овим нашим селима има је и на тавану и више кровова. Него се сдучај постарао и за оне, који су због поплаве озебли, те им на брзо даде прилике да се могу огрејати у Вел. Кикинди, где су деца наложила велику ватру, али ће добро бити, ако се ти сиромаси узмогу одгрејати на топломе родољубљу п човечности српској, као што се, хвала Богу и доброме срцу српском и започе већ загревати, и дај боже да пострадали народ тај буде опет поплављен силним новчаним прилозима са свију страна, и да се опет запали топло родољубље у сретнијем делу српства, те да ватрено прилажу и даље у помоћ оним невољницима. Мађарски „Немзет" одговара неком румунском листу, који се тужио да народности имају велике терете да сносе: „није то истина вели „него вапротив Мађари имају више терета да сносе, јер они морају да обављају сва важнија званија и у оним крајевима, где народности живе"., На ово „Парламентар" бечки примећује: То је, као кад би ко рекао: „Није истина да народности гладују, јер ето Мађари једу место њих"! Бацајући даље поглед по свету опажамо да се у Карловцима нешто миче. Спрема се да се прослави 40 годишњица, од како гимназијско здање није окречено, од како се у богословским студијама није променило ни једно слово и од како је Герман постао калуђер. Онда је он даклем био пострижен, а после је он, — наравно као архијереј (и као власник даљског спахилука) друге стригао. Даклем Пештанска је порота ослободила Јоту Грујића. Ко би се томе надао! И тако даклем неће* 1§ Д1Ш ШМ1. ^ „М а л е р." Траги-комична збиљица у три аисма, иримању и одауштању, малом месиоразуму и великој кубури. (Догодила се ових дана, у „Овим" крајевима.) Лица: Награјисало НаграјисаловиЛ, учитељ, Ђрзојавка, иошта, иисма. (Призор први и последаи.) Награјисало ПаграјисаловиИ (долази сав запурен, брише са чела зној, који му у виду грашка без „махуне", цело лице осуо, показује при томе свилену мараму од најфинијега „конофоса", по којој би бар десет мишева могли се сиграти „жмуре"). Фала богу! Фала богу ! Фала богу ! Три пута те фалим боже милостиви, јер да ти не умудри високу владу, остах ја као увек без хлеба, па да виш патње и беде с' нова! Истина, да ме малери прате још од колевке, јер преповедају, да сам сам себи хтео у колевци да одгризем — нос, али шта су сви малери овога света, на спрама малера: неимати хлеба!... Пробао сам све и сва, да одучим дерни стомак од тог непрестаног захтевања за храном, држао сам му морске придике 0 његовој прождр-

мо имати новог „Вацког", — јер без сумње би ичш онда узео титулу : Јота Грујић В а ц к и. У Пешти је покренут „Српски Дневник", орган Срба посланика на хрватском и пештзнском сабору. Да ли га, боже, баш сви ти посланици држе? Требало би, кад је њихов орган. Као год што народне органе држи народ, тако би и посланички орган, требало да држе сви посланици. Али да, збиља, имам још на нешто да се осврнем: Гавра Бољарић и Тајшановић у Сарајеву издају „Српско правос лавно пјеније" и веле да је то пјеније „посвећено барону Федору Николићу и његовом сину" (можда и његовом духу). До сад се држало, да је православно пјеније посвећено богу опу и сину, а не барону и његовом еину; а сад ето свештеник и учитељ један мењају посвету. (Ваљда барони боље илаћају него бог ?)

Страсне недеље, Шта један венац — грана трноплета! Шта два три млаза с тела разапета! Шта један живот, шта ли сто живота! Шта једно ругло, шта ли сто срамота ! Шта један издах молитвена ваја и шта ли триста таквих уздисаја! Тек један тренут, један навир суза, на одмах тренут свих земаљских уза и душа оде у надземни свет Ал' сваког дана издисати тако, и сваког часа ропити у пак'о, па опет горе по вихору нада, па опет доле по бездани јада љивости, о његовој халапљивости, па знате шта ми је на све то одговорио ? Почео да музика, да извија неке чудне ноте, да ми свира песму, о празном стомаку!... Има света, који тражи преколебапогаче; па чак и мене беде, да сам то радио, али вера и бог ја би пре три дана узео и најцрње парче хлеба, само да сам га могао добити! . . . Колико њих има, који имају лепо парче хлебца, па и ако није бог-зна какво велико, ама је тек хлебац! . . . Неки опет воли и комадић суве проје, ако му га пружа братска рука ако уз то може да послужисвоме роду инароду, а неки опет грамзи за лепшим и бољим парчетом, па не пита, коме служи, и како служи . . . Но није ствар, да филозофирам о другима, кад сам, богу фала сад и ја срећан, пресрећан! Моји обични малери канда ће да се угуше, слушајући ово лепо, ово красно писмо, које ми је стигло, и коЈе ево вели: (чита писмо) . . . „Земаљска влада." .... „Разабрав„ши све околности, подељујемо вама на вашу молбу, место „учитеља вероисповедних школаг, у селу Вашковцу, под„писан: барон" . . . — Не могу му име прочитати, али шта мари! , . . Даклем ја сам вам учитељ комуналних школа са седиштем у Вашковцу!! . . . Државна служба! . . . Није шала! . . . Рука увек у царском џепу! . . . Царев слуга! Нема ту цркве-