Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 11. ЗА 1888. 83

знате ли, знате л', како ее то зове? .... Ни вечност не знч за болове ове! јер нити смрти нит' животна мама, нит' венац труне нит' се крст разлама а цео народ, цео разапет! .... Онрости, Боже, озго са висина, опрости за се и за свога сина! Ал' ова мука не да души лећи та бол је овај и од твога већи! Јер шта је теби, теби, Боже јаки, коме је земља к'о мехурић лаки, саћи за часак у прашину нашу, испити једну, једну горку чашу, умрети једном за свој самотвор? Ал' где ће народ, где самртност худа, распетих, трошних, раскиданих уда, сносити вечно умирање живо, којим га удес жалостни дарив'о ? Страшне су муке, бесмртника вредне! Нит' знамо дана нити ноћи бедне, свуда нам само крв се крвљу каља, свуд само лавеж и врисак богаља уморства страшног грозни неумор ! . . . . Ај, један народ, као једна грана, па тако распет на стотину страна, па тако расут у хиљаде клика, па тако преаун, препун одпадника, па тако дичан — а тако се пог'о па тако скучен — а тако би мог'о ! И кол'ко клица, кол'ко шибља нова, ' толико нових све нових крстова а мушки понос Голготе му брег! .... 0. дај ми, Боже, о ускршћу своме босиок свести, да прекрстим њоме мудрости наше недомашај бледи, не опћине! . . . Нема ту школског одбора! . . . Него одма са предстојником котарским у корешпонденцију, шта више, и са великом владом у додиру !.. . Како ми сит н и изгледају ови народни учитељи, наспрам мене,. . . царског човека! . . . Али нека, нека, и време је било, да се и мени разгали та мутна облачина, у којој ништа за мене не беше, до „малер за малером". Таман се где скрасим, ето ти напасти! Те ово, те оно, али по мене зло и наопако !...А данас?Данас се не бих мењао, ни са каквим надзорником „обичних" школа! Та и ја могу бити скорим равнатељ, паиншпектор, па референат еод зем. владе! . . . Али сам се у препонизности мој°ј, у срећи мојој одмах и захвалио високој влади на овоме дару! . . Како сам оно рекао ? Ево концепта! (ч и т а „друго писмо) „Високо преславна земаљска владо ! „. . . У највећој понизности, покорно подписани са овим „се, на подељеном му месту учитеља у Вашковцу — за„фаљује ! . . . Покорни и понизни слуга Награјисало Награјисаловић 0 !!.. . Тако! То ће им годити, видиће ду, да и ја умем бити благодаран да нисам простак; па кад сазнају, да у мени имају тако верног слугу, . .. хе! ко зна, каква ме будућност чека!! . . . А шта ће онај са депешом овде ? . . Зар мени ? . .. Збиља! Гле! депеша на котар. уред за мене . . . Награјисала Награјисаловића.

да Србин опет очима прогледи, да груне вољом, да подпали слогом, да крене отуд', где је зап'о ногом, да стигне оне, што му на пут сташе, па да се опет руке руку маше и дигну у зрак свог имена стег! С. Лукин Лазић.

Прича о створењу Христићеве владе. Бог је створио свет за шест дана; Христићева влада створена је равно за шесг ноћи, указ је потпи сао у 2 сата по поноћи. Кад је бог створио свет онда је наступила недеља, а кад је створена Христићева влада, сад ће наступити — недела. Кад је створен свет чуле су се речи „нека буде светлост!" а кад је скупљепа Христићева влада, била је девиза: нека буде мрак! Бог је узео прашину, пљунуо је у њу, замесио је, и Адам беше готов. Код Христића је наопако. Он је готов; за тим ће нам замесити; тада долази пљување и тек на послетку ће бити од њега прашина. Бог је створио најпре разне животиње, па тек онда Адама. Овде наопако (и у зао час). Створен је Христић, а њему је остављено да створи гује, јакрепе, змије и орлушине, које му буду нужне. Бог је рекао Адаму: „Од оне племените јабуке да не узимаш, то није твоје!" Христићу је речено: „Од уставне јабуке, на којој је народно право, узимај колико год хо егп !" Кад је Адам узео од забрањеног плода, онда тек опази да је го, наг, те се мораде покрити смоковим листом. Кад Христић буде брао са дрвета народних права, и он ће остати го и наг, и њега ће бити стид и срам. али голотињу своју неће моћи покрити смоШта ли ће, боже бити унутра? (узима депеггу и нолако је от вара). Да ме не зове вис. влада себи?? Да неће да се осведочи, да ли ће ми моћи поделити какву бољу штацију?! Или можда . . . но, да видимо! . . . Шта? шта је ово? у зао час! шта је ово! ? Еј, терету! еј, малеру, зар опет ?! .. . Али то није могуће, то није могуће, то није истина! ја не умем добро читати .. (чита на глас) „Почем се Награјисало Награјисаловић на подељеном му месту учитеља у Вашковцу, данас за„фалио, то му оставку примамо, и наређујемо, да се „у Вашковац намести Мачковачки учитељ „Срета Срећ„ковић . . . Земаљска влада" Ама људи! Ама свете! Та то не може бити! То несме бити! Које још изгубио своје место зато, што је био зафалан?! Та ако сам се з а ф а л и о, нисам се „зафалио !!? Разумете ли ? То јест: ја сам се зафалио на милости, на доброти, али не н а месту, за име бога! . . . Еј јадни Награјисало Награјисаловићу! Шта ћеш сад? Тиси етожртва твоје зафалности!!! Еј наопако и узаочас!!! Идем брже господину предстојнику, док није доцкан било! (одјури.) (Истинити догађај). Др. Казбулбуц. *