Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 20. ЗА 1888. 157

Бербери или Брадобрије = људи, које Авђелић иатронизира, да их тако одврати од њихова заната (а то му саветује његова брада).

Ш т а ј е ... Шта је теби, Јело, Што не играш коло ? Тугу срда твога Ја би знати вол'о. Шта је теби, душо, Тужна, сетна, јадна? — Али Јела ћути Као стена хладна. Шта је теби, Јело . Муку ми не дј љи! ? — „Мани ме до беса, Дипела ме жуљи". ЂаквЉЗ.

Покојни Швица и Енглез, Путујући једвом на пароброду чује иок. Швица, како за једним столом неки Енглез нешто важно приповеда. Швици се већ из далека учивило да Енглез лаже, за то се примаче ближе, мислећи у себи „овом човеку можда ће требати лека". Енглез је немачки приповедао (јер иначе враг би га разумео). Баш кад се Швица друштву примакао, поче Енглез приповедати каквог је коња имао. На томе коњу увек је могао за један минут читаву миљу претрчати. Швица се мало накашља па ће рећи једном познатом ђаку до себе: То је све ништа, — ал да ја њему приповедим о моме коњу; имао би шта чути. Енглез опази да Швица има неку приметбу и даде на знање да би је радо чуо. Сад Швица поче приповедати о своме коњу. Дриаоведао је српски, а Срби (ђаци ђаволи) слушали су га најозбиљније. Слушао га је и Енглез, ма да није разумео ни беле. Но ђаци су то после Енглезу растумачили. Ево шта је Швица приповедао: „Једну мвљу за један минут претрчати, то није ништа. То код нас у Сентомашу може свака рага. Ал што сам ја имао шарца, то је био коњ, Знате ди је Сентомаш, а знате ди је Варадин (Нови Сад). Ја сам на мом шарцу сваки дан најмање пет пута бануо у Варадин на чашу пива (онда још нисам точио сам). Е, ал какав је то био трк! Наш сен је све заостајао иза нас. Па кад ја у Варадин, морам још по минута да чекам, док ми сен стигне. — Једаред се мој шарац разгоропадио, а ја да га укротим, ободем га мамузама па оптрчим на њему неколико пута око вашарпшта. Док сам тако уокруг јездио, увек сам пред собом видио своја леђа, — и једаред, верујте, мал иисам сам себе прегазио". Кад су то Енглезу растумачили. изгубио .је вољу даље да приповеда. Нова.

Неће да буде касир. КоЉазг Јапоз неће више Да буде касир. Он се иште у пензију, Иште се у мир. Ама за што ? — о томе су Мњења врло разна ; А у ствари, то је за то, Јер је каса празна Ђакеља.

Ча-Перков говор. Сећам се из мога детинства кад су наши сељани једногласно избрали ча-Перу за кнеза, — јер на брзу руку нису имали бољег. Онда се ча-Пера бацио у позитуру и држао је овај говор: „Браћо и народе! Пријатељи и звајеми. Фала вама на вашој љубведостојности, којом сте би мене као првог човека унапредили на прво место. Перко зна шта је фала, ал не зна шта је шала, Мене не можете ни преварити ни намолити ни подмитити. Ја ћу да вам судим, али ни по кумству ни по деверству; ни по бабу ни по стричевима; ни по Петру ни по Павлу. Једном речи, ја нити ћу бити партајичан, ни непартајичан." Ђакеља. Црно или бело ? ,,, Пев'о би Вам, ал' ми нешто грло, гле! промукло (дошао сам јутрос кући кад је „седам" тукло) Братија ми није дала целе ноћи мира, певало се, играло се, (а вино ка' шира!) Имали смо свирку згодну брат' Нешу гајдаша, кад забрује гајде само одма звекет чаша ! Па поиевка, иа весеље до зорице беле, (нека браћа међу собом већ пољ 'ице деле) а жене нас испод ока тек онако гледе, боме неке при том увек црвене и бледе! . .. Све је било тако красно све у своме реду, људи који песму љубе, не мисле на беду, само ... само . . . дојутарја, да бар како нема, или да се после њега не мора да дрема;