Stihovi / Sima Pandurović

126 СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

ПРЕД ПОСЛЕДЊИМ ДАНИМА.

Давила нас мора несносног живота, Завет наших давно покопаних снова, Доба када труне снага и лепота,

Ноћ са црном песмом кобних гавранбва, Кад је живот беда, терет и срамота,

И зловољна жалост, и тешка грехота, И кад гине свију идеала моћ.

И дошло-је оно што мораше доћ..

Зажегли смо зубље крвавога рата,

Свих нада, олујом, развејали прах;

Подигли смо с мржњом брата против брата, Посејали светом смрт, ужас и страх.

Нисмо хтели дане труљења и блата, Паучина кад се по срцима хвата,

Гуши их и суши, све-на један мах.

И свуда је пропго кужне смрти дах...

Преко нашег тужног младог покољења, Преко наших снова, радости и нада Дунуо је свиреп бес опустошења И грмела дуго страшна канонада.

– (Остарела већ су наша срца млада; Кружила је авет општег уништења И претио мрачне, вечне смрти мач.

Чујте и сад даљну запевку и плач!

Цвиле, као срца покидане струне; Као вечна клетва брује, пиште, звоне; Чујте! сестра грца, мајка горко куне;