Stihovi / Sima Pandurović

ИСКУШЕЊА 27

(Са сваког се срца капи крви роне. Животима младим опште раке пуне... Гле! туже и звезде мирне васионе,

А немиле смрти запахњује ћув.

Хоће ли Бог правде и сад бити глувг

Наше мутне очи укочено гледе

· На сретније- доба за потомке наше;

У сну о том добу без срама и беде Труну сви јунаци што свој живот даше У суровој борби. Наше косе седе Чекајући доба о ком претци знаше,

И гледају нове среће први знак.

Па ипак се ни сад не разбија мрак...

Али ако, ипак, сред блата и јада

Наш живот потече ко прљава река, Будемо ли опет жртве беде, гада,

И душама болним не нађемо лека; Процветају л опет сви инстинкти груби Међ нама, у нама и око нас, — тада,

Нек последња савест узбуну затруби! Осветнички снови, устан'те из гроба! Дижите се, жртве што трунете давно,

За последњу борбу против срамног доба, За последње дело велико и славно,

И за крајње добро силника и роба!

Нек последње буре оштре муње сену И сруши се зграда трулог човечанства За увек на земљи. И нека по цену Слома свију беда, порока и зала,

И сен наших старих, верних идеала (Оде другој звезди, на другу планету,

Док у страшној помпи свога величанства Час Страшнога Суда откуцава свету.

“