Stražilovo

179

СТРАЖИЛОВО. БР. 6.

Острвац јој по језеру плови, Зло јунаку, који је пробуди, П који јој замути језерце, Јер узима тешку бродарину, Од јунака оба ока црна, А од коња све четири ноге Али Марко ништа не хаје за то, па шта би? Кад се вила пробудила и загледала воду Јзмућену, одмах улови четири напрснице змије, и седмака ј е л е н а (од седам година), заузда га змијом, начини оддвезмије ремење за узду, а четврту змију узе место шибе, седне на једена,па терај за Марком. Чим га стиже, бој замете, и већ Марко клечи пред вилом, а ова се почела смејати његову јунаштву, кад ал се покаже посестрима му вила облакиња, помогне му и тако убије водену вилу, како је већ пре описано. Такових приповедака досга има у нагнем народу о другим јунацима. У Далмацији приповедају, да се могу видети све три по, три водене виле на морској обали, како играју коло и грозне клетве изричу. Оне могу подигнути буру, вихар, тучу и кишу Кад би се на пучини морској брод поломио, онда би их човек могао видети, како скачу од једног вала до другога, и газе запенушену воду. Не могу ли на послетку в о д е н е виле саме зла учинити, јер не знају за што би, онда само вребају људе, да их међу собом посвађају, па да опет буде зло. Тако се пева у народној песми: „Мујо и Алија", како су та два брата дивно живовали, а виле то нерадо гледале, док их нису тако завадиле, да је Мујо повадио ханџара и Алију па срце ударио. Кад је у повратку угледао гаврана без деснога крила, упита га: „А како ти, црна тице вране! Но му тица писком одговара: „Мене јесте без крила мојега, „К,ао брату, који брата нема, „К,а' и тебе без Алије, Мујо!" врати се натраг брату, који лежаше код језера, но у том је већ душу испустио: Кад то виђе Мујо Туре младо, Од појаса ханџар иовадио, ЈБиме своје срце ирекосио. Такове су ето водене виле. (Ко жели више о вилама читати, може наћи и у „Аркиву за новјесницу југословенску" I. стр. 86—104. што је писао Иван Кукуљевић) У поменутој књизи браће Миладиноваца каже се, да и Бугари, као и многи Словени,

знају за виле. Па као што ми знамо за добре и зле виле, тако знају и Бугари, називајући их с а м о в и л а м а, које живе по планини и воле много да играју оро (коло). Оне су посестриме великим јунацима, и у нужди им помажу и спасавају их од смрти. Осим ових имају Бугари и зле виле, а име им је: Јуди, Стији. То су жене са дугом косом, које живе у рекама и језерима. Када виде кога, бацају у воду косу и у њој тога уплету и удаве. Каткад излазе на брег и чешљају косу своју. Живе у дубоким местима и изворима. Тако пишу браћа Миладиновци о вилама у бугарском народу. Но осим вила планинкиња и поводкиња имају Бугари и вила облакиња или оних, пјто живе ни на небу ни на земљи, него као у ваздуху. То нам погврђују саме бугарске песме, н. пр. у 3. песми споменуте збирке Миладиноваца: Самовилсгсо двидзањс (зидање). Град градила Самовила Ни на небо ни на земи Туку (него) така иод облака. По овоме се дакле види, да је то в и л а о б л а'к и њ а. Осим те још је једна песма по реду 10. и у њој је градила Самовила „вито кале" ни на небу ни на земљи, само што у обе песме нису оне добре за људе, јер у в е к у т о м ж р т в е љ у д с к е т р а ж е, п а да саграде оно, што желе. Виле горске или планинкиње зле су као и у нашим народним песмама, јер се у бугарској народној песми по реду 8. пева: Прошета се Дона, Размета се она, По ноље широко, По друми широки, Крај дрво јаворо; Под дрво то седе Седе лудо младо. От далеко вика Вихга се провика (провиче): „Врни ми се, Доно, Врни ми се, мила, Немој ми си иди Овде под дрво-то; Оти (јер) ~ће, затиниш Млада и зелена, Ту ми си има Седуги Самовили Љулка си врзуват (љуљају се) Тебе ми те чекат."