Stražilovo

335

СТРАЖИЛОВО. БР. 11.

336

стиле главе, у знак, да се мораЈу предати али против воље. — То је била превара, рекне Љубица. Али шта нам друго остаје. Ми се предајемо. — Живиле госпођице! викне цео мушки збор, и за тили часак разиђе се ланац и неколико тренутака за тим било је целодруштво искупљено ис-

под великог ораха, и договарало се, шта да се започне. Свака предложена игра била је примљена, и подне се већ својом жегом јављало, кад их из те пријатне забаве разбуде Машић и Стојковић, који им у једно јавише, да је крајње време, да се иде у башту, где се већ намештају столови. (Наетавиће се.)

Ж А Л И Љ Еи (ПОТЕКЛЕ НЕКАД, КАД ЈЕ ГРОЗНА БОЛЕСТ — ГУШОБОЉА ОД ЉУБИНКА.

ДЕЦУ КОСИЛА.)

I. ЗВОНО. а црквеног торња сетно с' звоно чује Те жалосним гласом неког оилакује, Разлежу се тихо у<дрхтали гласи, Као кад се живот у човеку гаси! II. ОТАЦ. „Ко румени цветак, тако ми је цвао, Док у болест тешку није млађан пао, И сад, куку, јао, њега више нема, Хладан спомен грлим рукама обема!" III. МАТИ. Гледа, слаже рубље, кошуљице беле, Златокосе виле, своје мале Јеле, Па их грли, љуби, сузама полива, Е, у њима мртву ћерицу целива! IV. У ШКОЛЖ. Школско звонце с' чује, деца школи врве, Стари уча гледа у редове прве: Нема Мирка, Јове — где су деца мала? Ој, та њих је мајка у гроб закопала! V. КАТАЛОГ. Прозивљу се ђаци, сетно уча пита: „Где је ђока, Сава, где је Милош, Мита?" А кроз школу с' чује, к'о кад тице поје: „Њих је бога узео међ' анђеле своје!... "VI. ТОРБИЦА. У собици скромној мала торба виси, А ти, мило чедо, гди си сада, гди си ? Торбице ти ево, ево књиге твоје За навека зађе сјајно сунце моје!

VII. ЛУТКА. Гле, луткици малој како ј' нала коса, А но мрамор-лицу канула је роса, Где је дада њена, где је мала Мара? У гробу се хладну за навек одмара! VIII. ИГРАЧКЕ. И тамо, и амо, у прашини, калу, Видићеш по коју играчкицу малу, Али где је она, што у њих ужива? Њу већ четир дана земљица покрива! IX. НА ГРОБЉУ. У редових тужних гроб до гроба пао, На урвини црној болан отац стао, По крстових малих мутан поглед блуди, Ни сузом, ни вајем чедо не пробуди! X. ВРБИЦА. Деца мала поје, „врбица" се ноеи. А ти, бледа мајко, што си сетна, што си? „У нову је руху ово јато цело, ,,Ал' мог сина нема за ново одело XI. У НОћИ. Ноћ је нема, тиха, поветарац пири, Са ружица свежих мио мирис шири, А над боним братом тужна сеја бдије, Е, још има наде, још му срце бије! ... XII. КАНДИЛО. Кандило се гаси, сеја груди стеже, А врисак се тужан по соби разлеже, На груди је пала. свога малог бр&те, Да га сузе њене у живот новрате!

XIII. СПОМЕН. Гледам буквар мали, срце ми се леди, Из њег' Влада срВца: глагољ, буки, вједи!... Ој, ал' су ми тешке успомене бледе, По буквару сада паук жице преде!