Stražilovo

333

СТРАЖИЛОВО. БР. 11.

334

је госте. Но доручак је био тек само' увод у забаву. Одмах после доручка позове Градић госте, да се мадо прођу по башти. Девојке су ишле заједно. Љубица, Даринка, Драгиња, Јулка Костићева, глумице: Рајићка, Петровићева, Блажићева, Мара Путникова, Анка, кћи судца Стајића, и Десанка, кћи трговца Градића, ухватиле се, и одоше и без вође, да се прођу по башти. Старије госпе, међ н>има и старије глумице ишле су лагано за њима, у ходању су често застајивале, разговарале се и хпалиле леп дан и лепу башту. Но њихова шетња није трајала бог зна колико. Као да су се договориле, окреиуле су на скоро натраг, те заузеше место на веранди. Једна госпа извади из котарице карте, мете на сред стола тањирић, и — госпе почеше, онако промене ради, своје фрише фире. Старији господари, а с њима и Милић, запалили цигаре, и у одмереном корачању разговарали су се о политици, времену, магистрату, о млађем добу свом. До жестоке дебате иије долазило никад — није их много ни било — све је ишло мирно, јер су сви били једног мњења. Млади људи, под управом доктора Лукића, ишли су такоћер у шетњу. Они су до душе пошли одмах за девојкама, али су им ове измакле из вида. На предлог Лукићев науме да их потраже. Најпре ће изаслати као неке уходе, који ће да разгледе, где су се могле девојке склонити. Уходе су били Дражић, Костић и Бошко, Градићев синчић, дечко од својих дванаест година. Костић се упути на њиву и поче тамо да разгледа, Бошко је јурио по башти, али на скоро ухвати га Дражић и наведе га, да га одведе барем до винограда, да тамо прогледи. Бошко му покаже пут а Дражић се упути у виноград. Лагано, као прави шиијун, вукао се по јендеку дуж трновите ограде, и дође тако до винограда. И заиста, ено их тамо, где плету венце од виновог лишћа. Лагано, као што је дошао, тако се Дражић и вратио, и јавио осталом друштву, да је наишао на траг девојака. — Кад је тако, господо, рече Лукић, а ми да се разредимо, и са свију страна да их онколимо. Кад то удесимо. а ми ћемо се к њима приближити, али тако, да нас не виде — ако је само могуће. Кад будемо близу, ја ћу дати знак, и тако ћемо се сви показати и њих натерати да нам се предаду на милосг и немилост. Шта ћемо удесити после, какву игру, то ће се већ видети. Најглавније је, да нас не спазе. А сад хајд, иа мир! Сви се разредише. Једни се упутише управо па ће преко њиве да обиђу виноград, други се спустише доле према неком језеру, да тако обиђу вииоград с те стране, а Дражић, Лукић и још два глумца пођоше по јендеку управо на виноград. Све

је ишло лепо. И они с горњег пута, и они с доњег довукоше се до винограда, и ланац био је већ потпун, којим су обухватили цео виноград. Девојке нису ни мислиле, да им прети опасност. Оне су поседале испод великог ораха, плеле венце и певале. Јулка и Мара водиле су песме и милина је била слушати ове свеже девојачке гласове. — Но, то није лепо од наших младих људи, да нас оставе тако, и да и не покушају да нас забаве, рече Љубица, али ми ћемо им се осветити. Је л' те? — Да како, рекоше све редом. — Чинићемо их се цео дан и невеште, настави Љубица, па нек дођу, нек нас моле, и тек онда ћемо једва пристати, да с њима коју проговоримо. — Не би требало ни да их гледимо, рече Даринка. — Е да богме, кад није ту професор Машић, насмеја се Анка Стајићева. Да је он ту, не би тако говорила. — Е ... поче Даринка. У тај се мах зачује тако једно двадесет корачаји у округ урнебесна вика, и са свију страна укажу се весела лица младе момчадије. Девојке цикнуше, скочише у исти мах све и хтедоше да беже; али кад су нриметиле, да су опкољене са свију страна, застадоше, почеше се згледати и стадоше се смејати. Заборавиле су на свој завет. — Позивамо вас, да нам се предате на милост и немилост, рече Лукић и поче махати својим шеширом. — А, од тог неће бити ништа, одговори Љубица, ми се не дамо тако лако. — А оно покушајте, да се пробијете кроз наше редове, настави Лукић своје позивање. Ево. пробајте, ако можете. Љубица погледи око себе и рече лагано осталим девојкама: — Хајд' да се пробијемо. Ударићемо баш тамо, где се тај доктор размеће, па да видимо, ко ће нам стати на пут. Девојке пристану на Љубичин предлог и све пођоше одважно баш на самог Лукића. Али момци спазише то кретање и сви се збише око свог вође. Девојке су ишле све брже, што су долазиле ближе доктору; но кад су биле са свим близу, почеше цикати и распршташе се на све стране. Није било друкче, биле су све ухваћене, јер се нису смеле иробити кроз ланац. Настаде мала почивка. — Позивам вас по ново, да нам се предате! викне Лукић. Гдекоје слегоше раменима, у знак, да немају ништа против предаје, друге су мало јогунасто опу-