Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 15.

470

где су поникле и одрасде и ми смо, и ако на нашу вељу тугу, дужни да испунимо аманет и жељу нашег љубљеног покојника, нашег великог добротвора и да се растанемо с оцем, који се тако лепо и тако достојно збринуо за своју децу а поглавито за своје кћери, које имају сад у пола већ збринут дом, где ће напајати душе своје свежом здравом науком, красити срце чистим хришћанским врлинама, уздизати понос и чистоту женску, одушевљавати се за све, што је лепо, узвишено, красно, племенито и тако овде окрепљене срцем и душом загревати леним врлинама и племенитим делима народни подмладак наш и остављати с колена на коле но благодарну успомену на њиховог до сад највећег добротвора Атанасија Гереског. А сад се опраштам с покојником позивам, матере и кћери, очеве' и синове, да при овом вечном рас анку целивамо ову дарежљиву руку, која је нашој деци толика добра учинила и да с благодарном душом кажемо овом великом добротвору : Збогом! лака ти црна земља у твоме завичају била! Слава ти и хвала на дару! вечан спомен међу нама! Онда се обе лађе уз појање гимназијских учеиика са тројицом свештеника навезле на Дунав и за два су сата стигле до Черевића. Човека је морало до дна душе тронути, кад је с лађе погледао на черевићку обалу и видио тамо силни онај свет — та сав се Черевић слегао, и старо и младо! како мирно и достојанствено очекује добротвора мештанина свога, с којим се Черевићани пред целим народом могу подичити. Путем од обале Дунавске до порте православне цркве черевићке, где је нородична костурница Герескова, појали су иаизменце чланови занатлијске задруге новосадске и гимназијски учениди. На гробу је великом народпом добротвору у име „Матице Српске" збогом рекао члан књижевног одељења Андрија М. Матић овако: Тужни зборе Не чује се више звона глас, не оре се више свете песме. Настала је око нас тишина, али у души нашој није тишина, јер смо сви упрли своје очи на овај мртвачки сандук, на овај гроб. Није нужно да говорим, кога у овом сандуку амо донесмо, кога амо допратисмо. Черевић, убаво и красно место на Дуеаву хладном а на подножју бајне Фрушке Горе, може се дичити и поносити, што ће у средини својој чувати кости једног врлог свога сина, који је животом и делима својим показао, да му је васколики

српски народ и његов душевни напредак лежао на срцу и да је о томе размишљао. Заиста, као што вели бесамртни песник Црне Горе, „имао се" наш врли покојник „рашта и родити". Животом је показао, шта може човек, шта може стална воља. Живот врлога покојника је читава књига, коју ваља сви пажљиво да читамо и по њој се упућујемо, ако хоћемо, да будемо напредни. Стотине се, хиљаде се рађају, али им живот пролази скоро без икаквог уплива на ход људске историје. Па како се рађају, како живе, тако и умиру, не остављајући за собом никаквог трага. Тек појединцима међу тим силним хиљадама, што се рађају и живе, суђено је, да остављају за собом трага, да су живили, да остављају трајних белега своме животу. Такви људи нису обични људи, то су људи необичног духа; зато их славимо, зато им се дивимо. То су ироји људског рода. Такав је ирој и наш врли покојник Атанаеије Петров еин Герееки. У овоме убавом месту одњихан је у колевци, ту је провео своје детињство, па ће ево ту да му се одмарају кости вредног живота. Све тежи к извору своме. Ма да је као дете оставио ово убаво место, ипак му је осгало на срцу и у души, јер га није заборавио за толике године бављења свога у туђини, у великом свету. Није ова прилика за то, да опширпо разлажем живот врлог покојника; сви ми то мање више знамо или смо данас чули. Доста је ако споменем, да је наш врли покојник животом и делима својима стекао достојно место међу првима у књизи добротвора српског народа. „Имао се" дакле „рашта и родити", као што рекох мало пре по песнику Црне Горе, неумрлом владици Његушу. Живот му је био сама вредноћа и штедња, и ко тако живи, тај може дизати себи такав спомен, какав подиже себи Атанасије Петров син Герески : спомен, трајнији од туча и мрамора, спомен, који ће трајати, док је и једног Србина на свету. Смрћу је својом почео наново да живи у срцу свију нас. Док је живио, поштовали смо га, али је тек смрћу својом отворио срце свију нас, те да га ту као алем-камен чувамо и хранимо. Смрћу је својом показао, да је живио и радио за све нас, за васколики српски народ. И заслужује за то, да га славимо, да га преузносимо, да му се дивимо, али и да се на њ угледамо, јер само тако ћемо се показати до-