Stražilovo

46 3

СТРАЖИЛОВО. БР. 15.

404

његовом не зна, та рекосмо: ,,живио је само зато, да добра чини". Да нропратимо сад дичнога народног добротвора кроз вредни му и мудри живот од кодевке до костурнице, да га видимо у срећи и невољи, на дому и на раду, па ћемо добити верну и јасну слику човека, какав треба да је, човека разборита, поштена, радена : штедљива и чуварна, штедра и дарежљива; јасно ће нам бити, откуд се толико обиље племенитости, откуд толико благе, добре душе, откуд толико животне мудрости стекло у једном једином бићу. Атанасија Петров син Герески родио се год. 1810 у Черевићу у Срему. Родитељи су му били Петар и Марта Грчки, обоје родом из Черевића. Од године дана изгубио је Атанасије оца те је остао цигло на нези и бризи материној, он и старији му брат Лаза и сестра Ана, која се после удала за потоњег народног добротвора, Черевићанина Петра Костића. Кад је свршио основне школе и кад му је настала дванаеста година, одведе га брат у Дунафелдвар и даде га у трговину у мануфактурну радњу Пачићеву. Ту је мучно протаворио три године. Морао се ту јако напатити, јер је приповедао, како је у очајању једаред већ хтео скочити у Дунав, али га је одвратила успомена на речи материне, које му је рекла на поласку: „Треба се само богу молити и у њега се уздати." Поуздање то у бога и поштовање православне вере и црквених обреда било је кроз сав живот Гересков карактеристична црта његовог бића. Кад је у Дунафелдвару одужио три године, нозове га брат у Беч, где је брат тај точио вино и имао после и гостионицу, и даде га у спецерајску трговину браће Шранцхофера. Ту је Герески провео две године као практикант и једну као помоћник. Затим је био кописта у немачком језику код бечког банкара Томајера шест месеци; за то га је време брат издржавао раном и оделом. Али му брат са доброте своје пострада, преваре га непоштени људи, те тако се Атанасије не имаде где издржати него оде кући у Черевић, камо га је мати и онако већ звала, да га ожени. Но њега је срце вукло у свет, да види стране земље и да се изучи, те га тако сирота мати, не имајући куд, пусти. Са 25 је форинти шајна пошао тада млади Атанасије у свет. Дошавши у Беч ступио је као помоћник у спецерајску трговину Јосифа Шранцхофера, једнога брата од оне споменуте већ двојице и провео је ту пуних пет година. Заслужи ту себи и неку мангуру иа оде онда у

Трст. Ту је провео шест месеци без посла; није га могао наћи, јер није знао талијански. Пође дакле даље у свет. Пише брату у Беч и заиште пасош за границу а брат му га пошље с овим речима: Иди у свет, свет је широк, нађи себи леба, како те бог учи! По наговору капетана једног поморског, који му рече, да не иде никуд него у Русију, јер ће тамо постати човек и наћи све што треба, крене се Герески октобра 1830. морем у Одесу преко Цариграда и стигне онамо пред божић исте године. Ту се неко време напатио без посла, док се нијепознао са Новосађанином неким Саздановићем и овај га препо учи у мануфактурну грговину Севастијана Страца, у којој је Герески служио шест година, усавршивши се тако, да је сам водио целу трговину и кореспонденцију, и путовао у послу трговачком у Швајцарску, у Лијон и друге трговачке земље и места. Принципал га је тако замиловао, да му је хтео дати своју синовицу и отворити му трговину. Герески већ да пристане на то али у тај пар мораде послом отићи у Беч и ту га брат одврати од намере, говорећи: Ако ћеш узети Немицу, онда ти нисам брат. Тако Герески мораде изаћи из те радње. Тада се ожени и узме Гркињу Јелену Михалицину, кћер лекара Михалиције, а одмах се затим уортачи с Видом Милутиновићем из Боке Которске па с њиме и с неким Волком отвори малу житарску радњу, купујући животу на пијаци а продајући великим трговцима, који су је еп 0'гоз слали у стране земље. У тој задрузи проведе Герески једну је ен и заслужи лепа новца. Па сад дође доба самосталнога рада, рада благословнога, који је вредном устаоцу Гереском не само осигурао живљење, него га и дигао у ред првих трговаца у Одеси. Оставићемо га ту у уживању земаљских добара, у задовољном животу на дому еа верном својом пратилицом кроз мал те не пуних 40 година, — живот му је тај помутила амо смрт т оје нејаке дечице, милог порода покојниковога о .тавићемо га за цело време у љубави и уважењу суграђана, у вршењу разних почасних звања, у стицању заслуга, за које га је и сама држава у четири маха одликовала, давши му сребрну медаљу св. Станислава I. реда, златну медаљу св. Станислава I. реда, златну медаљу св. Ане и златну медаљу св. Владимира — па ћемо га потражити као седа већ, али чила и крепка старца, кад се године 1878. винуо амо у свој завичај, за тај пар само да га мало походи, да га жеља мине. Затећићемо часну сга-