Stražilovo

465

СТРАЖИЛОВО. БР. 15.

рину блага лика а бодра духа у стану уваженог овдашњег грађанина Љубе Стефановића, како се светује са пријатељи св ји и пријатељи српске просвете о томе, како ће „једну част свога имања поинети на олтар народне просвете и духовнога развитка младежи српске." Замислио је седи старина дичну замисао, замислио је па је и остварио. На две године после то а предао је 21.000 рубаља (до 30.000 фор. а. вр.) старатељст <у српске велике гимназије новосадске на слободно руковање а у цељи, да се уз српску велику гимназију новосадску оснује конвикт, у коме ћ" се издржавати добри а сиромашни ученици српске народности и православне вере. Од то га доба с малим само изузетцима имадосмо у св јој средини, искрено га поштовасмо и љубљасмо све до смрти му, која га пре два дана отрже од нас, хотевши нам зар одузети даље прилике, да му покажемо, како усрдно ценимо и уважавамо племениту стару главу, како се дичимо и поносимо, што је међу нас дошао, што је баш нас одабрао, што се међу нама осећао срећан и задовољан Свечани су то и величанствени тренутци били, кад на дан првог српског просветитеља. св. Саве у гимназијској дворани ученици наши једнодушно и одушевљено зажеле доброме старцу „многаја љета" а п штено се лице старчево | во преобрази у задовољству и срећи; свечани су то и величанствени тренутци били, кад се у очи новог лета на старчевом скромном стану скупимо ми наставници овогимназијски, да среће пожелимо добротвору ученика наших, а он скромно и мирно одбија заслуге, за које и сам знаде колико су огромне; с ечани су то и величанствени тренутци били, кад благодарни носинци походе свога по чима на ново лето, да му кажу тиме своју синовљу љубав а о т их благим очинским речима утврђује у честитости, поштењу и сваком добру и мудрим искусним саветом одвраћа од зла и неваљалства. Па сећаће се питомци твоји тих тренутака, дични покојниче, радиће по твојим савегима те се вавек показати достојни клемениге дарежљивости твоје. У име њихово, у име те твоје деце, у пме српске велике гимназије новосадске, у којој ће светло лице твоје ученике ободравати на љуба < к народу и просвети, у име васцелог рода српског, коме си ти неизмерна добра починио, кажем ти овде из дубине душе: хвала, стократ хвала! Ти си вечност себи осигурао, можеш слободно с Хорацијем рећи: и8({ие е§'0 ров^ега огезсат ћшс1е гесепа, можеш, јер име

ће твоје свагда новим сјајем засијати, кад просвета наша узбере златне плодове великих дела твојих, па кад се год поведе реч о томе, ко пам је просвету унапредио, ко јој био чврст ослонац и стуб, свагда ће Српство захвалнии срцем ускликнути: Слава Атанасији Гереском, великом добротв ру нар дном, слава му и вечан спомен! * Свечани се спровод кренуо опда даље дупавском улицом и ироменадом до обале дунавске, где су две сепаратне лађе чекале, да понесу остатке покојникове по жељи његовој у место му рођења, убави Черевић, и да поведу многобројне иоштоваче великог покојника, који нису могли пропустити, да не баце три прегршти земље у раку покојникову и да се на отвореном гробу не опросте с тако драгим покојником. Нре но што се сандук унео у лађу, рекао је управитељ више девојачке школе, Аркадије Варађанин, добротвору народном у опроштај ову беседу: Тужни иратиоци! Питали се људи свију векова: нашто су рођени? Тражили су да докуче: зашто су ту? Размишљали и мудровали, да докажу: каква је цел животу? Па је сваки на своју страну отишао странпутице; једни су заносом својим утрошили живот у проливању крви, други су мучили и убијали своје тело, е да само саграде себи лепши живот на ономе свету. А наша хришћанска наука свела је сва светска мудровања, одговорила на сва та питања са две речи: „чини добро!" У томе је најјасније обележена цел човекова, у овим речма је исказана задаћа наша на земљи. Из те две речи саграђена је круна нашег живота, и њима је исказан позив, рад и делање наше, ако хоћемо да стечемо поштовања и љубави у друштву и ако желимо, да заслужимо царства небеског. На та два стуба пење се душа хришћанска у небесне висине у наручја оца небесног, који дочекује такве племените душе с речима св. јеванђеља: „добри и благи и верни слуго, уђи у радост господара свога!" —- Наш врли покојник Атанасије Петров син Герески ишао је овом хришћанском стазом и делао је целога века свога у духу ове наше и опште, човечанске науке Христа Спаситеља; његова је тежња била, да богодани му таленат што више умложи у добрим делима, а није као онај хрђави слуга у себичности закопавао благо. За њега се може с нравом рећи, да је радио све за другог, за себе ништа, да