Stražilovo

531

СТРАЖИЛОВО БР. 17.

Да примиш моју хвалу свесрдну, 0 дану моје славе велике. Јеровоам. Признање царско доста ј' захвале. Соломон. Гле, ја ти нудим, реци једну жуд —' Дај, не мучи ме муклим ћутањем. Јеровоам. Зар није доста, шго ме штује ца.р? Соломон Зар доста? Не! Тако ми скиптра мог, Заслужио си сваки већи дар Ја знам, ја стекох круну мишицом, Ал' и ту теби много дугујем Јеровоам. Зар мени, царе!? Нек је искрен зббр: У истини сам за се дел'о ја За себе, јест! Јер и ти љагу знаш, Јеровоама што је тиштала: Да није поштен, чист... Па то је то, Што моме срцу пали бојни жар. У гори шушти теребинта још, Где Авсалона Јоав прободе, Та Авсалона сина несретног, Шго уста против оца свог и твог, А против нашег цара Давида. Уз Авсалона стаја и Нават: А ја, то знадеш, син сам Наватов. — Кад Давид сатре Саулову крв, Узавре ова још у Навату, Док и тог Давид мачем покоси. Где Нават спава, ту су коприве, У таком гробу труне јунак сад Та псету мртвом личи лепша част. Соломон. Заборав' на то! Бол ће минути На пријатељско моје учешће. Јеровоам. И овај гроб је све, што насљедих. Ја остах млад у руци туђинској, Јер мајку ми је сатр'о тешки бол А својту ми је Давид побио Тек ја што остах, дете слабачко — Соломон. Већ изабран за славу потоњу А ето дела, ја ти не ласкам! Јеровоам. Иа ипак ласкаш... Но ал' цар си, да, Па примам. — За тим човек неки стран Под плагптом ме је одн'о Јефрему,

Чувару твојих царских градина. Одавна већ му заборавих лик, Нн данас не знам, ко ме спасе то? Соломон. Знам, ти си неким чудом избављен. Ахија (за себе). Да, и ја знадем, знам — на несрећу. Јеровоам. Ту сеђах — беше златно вече баш Пред Јефремовим домом, под липом, По песку скаках с новим сестрама, Са ћерма слепог доброг старине, Еоје ми с' као тици чудише И пбтаху ме хлебом, датулом. И тим ми чувар твојих градина Би други отац — к'о ја њему син. Ја растох, растох. Давид умре и По праву ти на престо доспеде; Кад једном лов те с твојим' нанесе У гору к нама. Соломон. Јест, све тако би. Јеровоам. Твој столник шћа ми оца убити, И рече теби: Царе, има, гле, Још један издан крви Саулске, Ено га скрио Јефрем, чувар твој. И тим си на мах дозн'о за ме ти. — И твоја љубав надби Бенов гњев, И твоје око севну милоштом: Ти рече: Где је, да га видим сам? Ја дођох, стадох, мислиш као роб? Та други би ме бичем шибао Са престола — а ти ми руку дао, Ео брата свог ме горе подиже. И рат је план'о, прос'о свуда бес, Ја добих мач од тебе, секох њим, Док побих врага твог — а сад га н (Оставља мач на степенице.) Соломон. Нек сгоји само, нек ти буде част, А твоме цару за то жељу дај! Јеровоам. Еад мора бити, царе, нека је! Гле, оклоп тишти, шлем ми поп'о нрах Па дај ме пусги, куд ме вуче жуд, У моју гору, кући убавој, Та Јерусалим стеже срце већ, Еа Јефрему бих — док не зовнеш ч