Stražilovo

627

СТРАЖИЛОВО. БР. 20.

628

мишљања била је да богме Љубица. и ма да се трудио, да на њу и не мисли, редовно би се ток његових идеја слио у ту слику а он је ,се онда нридржавао и не мислећи, да на њу мисли. Једном, кад се опет после дуже шетње приближио свом обичном месту у шуми, био је зачуђен, кад је спазио, да на клупи његовој седи момче и да прутићем шиба по малом ноточићу. Милић није хтео да му смета, већ је стао на горњој стази и са осмехом на лицу гледао је у мирну игру тог момчета. Гледао га је доста дуго, и већ хтеде за данас да напусти своје сањарије и да се уклони. кад се момче диже и њега спази. — Ваљда сам заузео ваше место, рече лаганим гласом, немојте се срдити, ево вам га опет. — 11е чини то ништа, одговори Милић и приступи му ближе, седи само, ако се добро осећаш овде. — Ех, далеко је од доброг, уздане момче и погледи зловољно на земљу. — А шта те тишти? запита га Милић, у коме се из ненада пробуди неко саучешће према момчету. — А шта да вам нриповедам, одговори момче, кад вас неће занимати. — Можда и хоће, примети Милић. — Е па хајде, рече момче; оставила ме је девојка. — Па то те боли? запита Милић. — Боли ме, боли, одговори момче, па сам за то и дошао у шуму, да се изјадам овде, кад не могу пред људима. Та и тако ме неће разумети! -— Имаш право, нрихвати Милић после мале почивке; видиш, не иде ни мени боље — А зар нисте већ ожењени? запита га момче зачуђено. — Е, код нас варошана не иде то тако брзо, рече Милић, па опет можемо и ми осећати, што и ви сељани. Момче није на то одговорило ништа, само је живље почело ударати по иежним талашчићима малога потока. — А шта мислиш сад да радиш? запита га Милић радознало, држећи, да ће његов одговор можда и њему бити кажипут. — Кад сам дошао овамо — иматоме већ неколико сати — био сам врло рђаво расположен, одговори момче, и да сам гдегод наишао на њу или на њега, не знам шта бих радио. Али овде, на овом месту, стишао сам се. И не хотећи, случајно, лупхгао сам по води и видео, како ми долази талашчић

за талашчићем на сусрет, а онај, који сам ошинуо мало пре, роморио је даље као да му се није десило ништа. Видите, господине, то ме је научило мало памети, те сам наумио да се чиним и ја невешт, јер не само да је то паметније, него ћу тиме и стару дику своју наједити. Шта више, наумио сам да потражим другу, нову дику. — Па зар можеш своју дику тако лако заборавити? запита га Милић. — Е, могу да! одговори момче. Али шта знам радити? Нећу никако да се једем, бар нећу то показати, а пред њом најмање. Еад узмем нову дику, она ће видети, да ми није стало до ње, па ће се онда она јести од пакости. — Ти си неки чудак, рече Милић. — Шума ме је научила на то, шума и овај поток, одговори момче. Аливремеје да се иде. С богом, господине! — Чекај. да идемо заједно, рече Милић, данас ти је друштво од потребе, а с ким ћу се боље провести него баш с тобом. — Ја ћу у Врдник, рече момче, а ви? — Ја ћу у манастир. — Онда имамо један пут. Обојица се крену кроз шуму у манастир. Кад су били већ близу манастирских врата, опрости се момче од Милића и упути се у село. — Зар нећеш унутра на чашу вина? запита га Милић. — Вина не пијем а калуђере не марим , одговори момче и настави пут, док није заишао за џбунове. Милић је гледао за њим, док га је могао видети а кад је момче заишло, уђе у манастир и пође нрема својој соби. На путу се нађе с Теофаном. — Ево сам вам набавио неколико бројева „Заточника," рече му калуђер, али морате их читати у соби, јер нисам рад да их види когод у манастиру. Одмах би ме денунцирали. Милић се захвали Теофану на љубави и оде у собу да види, како иде лист и без њега. Требало му је друштво. Од кад се разговарао са момчетом попустила је озбиљност у њему и он је осетио потребу да сазна, шта ради свет и ван ове манастирске самоће. Нагло отвори завежљај и поче читати ио „Заточнику." — Аха, Поповић баш пише чланак за чланком, говорио је себи, па и Лазић и гле, и Машић, но баш им захваљујем. Добро пишу, добро. Па и тај новајлија држи се добро. ће се.)