Stražilovo

631

632

Све беше сан, док њега не познах, Оад живим! Мирјама. Не, сад спаваш, сестро, тек, 0 Содомону ја најмање смем Да сумњам ■—- он ми чедо избави! Но у матерњој својој љубави Још нисам слепа, видим, проничем, Где лежи и не лежи сестрин спас. Јеровоам. Ту лежи — срам! Та тисућу Бешчасних, гадних цура ено му! Ти не роди се за играчицу У мени сикће гњев и љути плам: Још не знаш, шта ти прети!... Суламка. Сад ни реч! Заклела сам се, пре нег буде то: Суламка ће у бездан скочити. Ал једно само, једно можно је: Соломон да ме љуби ватрено К'о њега ја. И тад вас прекор ваш Осуђује — ко пена нестајућ'. Па он ће доћи, доћи брзо још Ио Суламку, по жену љубљену Ил' неће доћи — па да умрем ја? Искренија је, слађа ми је смрт Нег век без њега. А ти, Мирјамо, Тад негуј оца — а Јеровоам Нек стегне бол, па и он и ви сви 0 мени друкче судте: „Судбина!" Нек каже један — други друго што: „К'о када уђе гост у худи дом, Баш тако љубав нађе њену груд!" „Гле, било негда, куц'о живот драг А сад је прест'о, прест'о за навек". Јеровоам (уврујано). Помамићу се; напред, у шуму! (Окрене се.) Ал тебе жалим. Он је само крив. Јер укра се к'о гуја иод љуском, Обуче, свирач, лаку хаљину, Укану теби отров у ухо. И вратиће се — можда т' љуби још, Док дође друга можда, смелија: Твој лик потавни, остаие ти срам. — Опомињах те, дево несретна, То сад су речи за времена сва! (Оде брво на лево.)

ПРИЗОР ДРУГИ. Мирјама, Суламка, без Јеровоама. Мирјама. Па њега вређаш! Не, не спомињем Твог оца старог, што те преклиње И што ћ' умрети, кад му тако ти, Мезимче, свршиш — тако, к'о што ћеш. Јеровоама само наводим; Јунак ти баца, гле, све под ноге, Што пуно стече чашћу, мишицом: И ти све презре — то је ништа, је-л! Суламка. Шта,— ништа? Ено, ваш ум не схваћа И не мож': то је вама лудило! Знам, ја вас вређам, али — шта ћу вам?! (С раширеним рукама.) 0, сиђи сва на главу овамо Ти срећо скупа с клетвом љубави! Да пландујем, а ви ме трп'те — док Док писа судба. Ја ћу брзо, знам, Умрети — век ми неће бити дуг. А онда нек ми гроб ко окити Ил љубицом ил дивљом ружицом Па дивљу ружу зовт'е — Суламка. (Надне Мирјами на груди.) Мирјама. 0, јадно срце! Ја те добро знам, Па знам те, да си чиста, велика; Чуј, ја те молим, плачем, преклињем, Победи такав бедни осећај. Та свиснуо би отац — свисла ти! Суламка. Па нека мене; смрт је мени лек. Но зашт' да умрем? Не смем живети? Зар само ја? Гле, свуд се бели свет И цвати све. Чуј жубор потоков, Чуј тице, песме, чуј их, Мирјамо; У срце ми је гледн'о. У оку Стајаше врела речца: доћићу! И вратиће се, сестро, вратити, Па кајаћеш се, шта си рекла сад! Мирјама (хватајући Судамку за руку). Стан'! ћути! Сестра ништа не може Ал' вероваћеш сгаром оцу свом. Слеп боље види, нег' и ја и ти. (Обвије руке Суламци око врата па је иаведе.)