Stražilovo

617

СТРАЖИЛОВО. БР. 20.

618

ти мислиш сада. Родитељи нам беху давно помрли. Бесмо нежењени. Старији ми брат беше мирне и благе нарави и у опште ћутљив. Он је и управљао кућом. У толико више бејах опет ја необично живе и веселе нарави. У том добу, о коме ти причам сада, волео сам у селу једну цуру. Беше то најлепша девојка у округу, жива, весела, разговорна, исто к'о и ја, само што је она и предамном весело ћеретала, док сам ја пред њом увек као заливен ћутао. Ноге су ме издавале, свест ми је мркла, дрхтао сам, не знам зашто, кад год сам је срео. „Она мора моја бити, она не сме другог волети, — премишљао сам — јер је ја од свију њих највише љубим." Па ипак ту своју љубав тајио сам од целог света па и од ње. Једном се кренух послом у село, из ког ти долазиш. Брата ми не беше код куће те сам морао сам да се пожурим онамо: имађах хитна посла. Ваљало ми је овуда проћи. Кад сам пролазио туда, трже ме из мисли некакав шушањ и како сам се пренеразио, кад на овом пропланку угледах свога брата мало нешто намрштена а на грудима му моја девојка, моја прва љубав! Бејах као луд, свест ми мркну, хтедох је на месту убити, јер ми се у мах учини, да је сва кривица до ње, дочепах пиштољ, разлеже се страховити пуцањ, она одскочи, врисну и стропошта се доле у амбиз, што је био ту близу, мало затим и мој се брат заљуља и клону доле на земљу: ђуле му је баш кроз срце пројурило. Страст ме прође а на место њено дође страх и ужас. Као да ми се нека завеса склони са очију и показа сву несрећу, коју сам урадио: та ја сада не бејах обичан човек, него гадан убица и поврх тога — братоубица! Од то доба почињу све моје несреће. Избегох од власти и тумарнух у свет али нигде не имадох станка: деца се плашила мога страховитог погледа а људи су га се уклањали. Напослетку се одвојим сасвим од осталог света, у самоћи, мислио сам, наћи ћу жељнога покоја али ми самоћа још веће ужасе изнесе пред очи: живо сам гледао прилику свога брата, из отворене ране на грудима лила је крв а поред њега стајаше бледа његова песуђеница па и онда — и онда ми изгледаше бајна њена слика. . . Напослетку до тога дође, да ми се чивило, е ме као живи свуда узастопце прате, чинило ми се који пут, као да чујем братовљев глас, али не разумедох речи: не знадох, беху ли то речи опроштаја или — проклетства! Живот ми такав напослетку додијао. Кренух у отаџбину. Кад сам ступио овде на

место, где сам урадио свој страховити злочин, ту стајаше сазидан леп манастир. Сељаци беху на том месту укопали њихова мртва тела, и зар промисао Божија — сложи их, те ту на гробовима њиховим сазидаше манастир. Одмах сам се решио. Станем у калуђере: хтео сам испаштати у најгрознијим мукама, хтео сам изагнати из срца сваку грешну мисао и ту — на гробу мојих жртава — тихо се молити Богу за опроштај, јер мала би казна за мене била смрт. Оа ипак поред свега тога светога живота, било је у мени нечег демонског: т о ј е п омисао на њу. Чинило ми се, да ће ми се и на оном свету дух помутити ако бих њу застао у загрљају мога брата. 0, то није била обична ватра, што је буктила у моме срцу, већ — пакао Несрећа ме и овде иста гонила, Свет се мало по мало поче одбијати од цркве и она за кратко време сасвим опусти, зараза удари у овај крај — чинило ми се, да сам је ја сам створио својим кужним дахом — другови ми једно за другим помреше и ја морадох својим очима гледати, како време скида камен по камен са овога светога храма, а мало за тим у место њега гомилу тужних развалина. Али све муке и несреће, које препатих, злочин, који изврших, дух братовљев, који ме је — чинило ми се узастопце пратио, свети позив, коме се посветих — ништа не беше кадро утолити лудило, које ме је сналазило при помисли на њу. Једне вечери сеђах пун очајања на овом истом месту, поред мене, као што видиш, зијао је страховито понор, бејах занет својим мислима и молитвама, у један мах погледах доле: на дну понора угледах њу — то беше жива њена слика — како седи, месечина, која је сијала као сад, обасјавала је њено бледо али прелепо лице, она је канда нешто зборила, учинило ми се к'о да ми вели: праштам ти! Затим к'о да ману на ме руком. Заборавих на себе, нека страховита, дивља сила као да се пробуди у мени те разби окове лажне светиње, заслепих: ти си напослетку — м о ј а! дрекнух и скочих доле у — пропаст. 0, младићу, та ме је страст и онда гањала, али још страшније глас с неба, који је звонио као труба, кад ми се дух одвоји од тела: „Пред тобом су затворена врата небесна. Ниси достојан да станеш пред лице господа убицо ! Бог те је проклео и манастир онај, који би служио у славу Божију хиљаду година, пропао је само зато, што си ти својом грешном ногом ступио у њ. Иди! твој немирни дух неће бити примљен на небо, него ће се вечи-