Stražilovo

619 ОТРАЖИЛОВО. БР. 20. 020

то вити око развала некадашњег манастира и гробова твојих жртава. Иди!" Трубио је страховити глас и мој се дух поражен вину земљи доле. . . Старац за часак ућута али у исти мах зачу се од некуд како петао кукурекну. Ја се тргох и погледах око себе: лежао сам више наслоњен на једну стену, зора је већ блистала на истоку, око мене нека света тишина а у место стара калуђера стајаше на сред друма високо на земљи исправљен огроман пањ од некаквог грма, који имађаше два крака као две руке; мој је коњ мирно пасао на неколико корачаји даље од мене. Скочим на ноге. Бејах збуњен, не знадох шта да мислим: да ли сам — загрејан вином — клонуо с коња и заспао овде а у сиу узбуђен оним приповеткама — сањао оно, што ми се чинило, да је на јави било или сам заиста све то на јави гледао? Узјахам коња и размишљајући о томе винем се доле низ брдо. Кад се и нехотице окренух и погледах горе: раст је и сада стајао онако исто на сред друма, његова су два крака изгледала као две ду-

гачке руке, које су, чинило се, хтеле у своја огромна наручија да загрле цео исток, који се руменио обасјан првим зрацима јутарњега сунца... Од то је доба, браћо моја, — продужи приповедач — доста година прошло, али је тај догађај или — ако хоћете — сан учинио тако жив утисак на мене, да и данас, само ваља да склопим очи а предамном као каквом мађијом искрсну оне високе горе, амбизи и провалије а на врх тих планина развалине старога манастира, седи калуђер, како се клечећи Богу моли а поврх свега тога месец, који сву ту слику обасјава бледом својом светлошћу! . . . * Приповедач умуче а у друштву отпоче весела граја. Већина је тврдила, да је извесно био пијан а помало и страшљив, па кад је ноћу наишао на пањ а њему се учинио калуђер, те се од страха скљокао с коња и онако пијан заспао а у сну привиђао којекаква страшила... „Па ипак, браћо!" — рече приповедач опраштајући се са друштвом — ја верујем у духове!

АСАН-АГА И ЊЕГОВА ЉУБА.*) Прибиљежи« Ђор!>е Свитдић, учитсљ у Вјелини.

алио се Заимовић Мехо: „Љубио сам тридест ђевојака, „И четрест ниђахли 1 ) невјеста; „Љепшег лица обљубио нисам, „ К'о невјесте Асан-агинице!" То зачује ага Асан-ага, Љутит ага кући одлазио; Далеко га љуба угледала, Са чардака са џамли-пенџера, Ишетала на авлинска врата, Отвори му на авлији врата, Руке шири, да му ћурак прими; Ал је ага руком отискује: „Себи руке, божја невјернице! „Чуо јесам, казују ми људи, „Да се фали Заимовић Мехо, „Да је твоје лице обљубио!" Љуба му се тврдо заклињаше: „Није ага, живота ми мога, „Вјеруј богу и срдашцу моме, „Да ме није ни очма видио, „А камо ли лица обљубио! Нешће ага љуби вјеровати; Већ он иде на горње чардаке,

*) Ову еам ијесму чуо од једног овд&шњег Турчина,

Са чивије сабљу доватио, На силази на мермер-авлију. Оштру сабљу држи у рукама, Па говори вјереници љуби: „Или волиш сабљу цјеливати, „Или волиш лучем свијетлити, „Ил се натраг у род повратити?" Говори му вјереница љуба: „Волим твоју сабљу цјеливати, „Него лучем теби свијетлити, „А нећу се у род повратити, „Већ те молим, аго Асан-аго, „Причекај ме на мермер-авлији, „Док ја узмем турски авдес на се, „Да се-молим богу по закону!" Оде љуба у зелену башчу, А у башчу иод жуту наранчу, Па се моли богу по закону. У том дође ага Асан-ага. Моли му се вјереиица љуба: Немој мене младу погубити! „Ако ми се, аго, не вјерујеш, „Да сам млада чиста срца била, „ђе ми пала са рамена глава, АриФа Рудаља