Stražilovo

623

СТРАЖИЛОВО. БР. 20.

624

Друм је водио још једнако кроз планину и тек кад се приближио Иригу, постаде предео мало питомији. У Иригу се није задржавао нимало, одмах савије на пут, који је водио у манастир Раваниду, камо је у неко доба и приспео. Теофан и с њиме још један калуђер дочекали су га лепо и одмах су га одвели у собу, коју су спремили за њега. Била је то лепа соба са изгледом у башту н планину. МилиК се баш обрадовао, што има такву собу и искрено се захвалио Теофану, што му је ту одредио да станује. — Овде вам неће нико сметати, рече Теофан, ту можете радити што вам је воља. Ако рано раните, даћу вас свагда пробудити још у зору. Иначе, кад је време. да се једе, позваће вас на то свагда манастирско звоно, а ђаку сам дао налог да вас и позове, ако га не бисте чули. Ево, изволите се мало очистити; знам, да је била прилична прашина на нуту. После тих речи уклони се Теофан и остави Милића самог. — За иста леп стан, говорио је овај у себи. Преда мном башта са лепим воћњаком и са малим кућерком на брежуљку. Тамо на десно равница, равни Срем а на лево планина, густа шума, благословена Фрушка. Ах, да ли ћу наћи мира, који ми је тако нотребан ! Милић погледи још једаред у предео око себе. за тим се окрене и поче се чистити од прашине. — Па и овај други калуђер као да је питом, говорио је даље у себи, бар на први поглед не изгледа ми тако баучки, као што ми већ појам о калуђеру изгледа. Но, видићемо, како ће се развити ствар. Милић се међу тим удесио и изашао из собе да се мало обазре по манастиру. У ходнику се нађе с Теофаном, који му рече, да су му кола већ отишла у Е1ови Сад. Милић му рече, да би волео да види цркву па онда ризницу. — Немојте сад, одговори Теофан, хвата се помало већ сутон, па нећете моћи видети добро. Оставимо то за сутра. Како нам црква и манастир изгледају с поља, то видите. На жалост, не оправља се ништа. Манастире би требало држати или у реду или их напустити са свим. Верујте ми, да не бих имао нротив тога, кад би се догодило ово друго. Гл^дајте само, колика је ово зграда, а у њој смо нас двојица, архимандрит и слуге! Ах! И Теофан подигне руку и мане жалосно њоме. И Милић је одобравао главом. — Да вас је много у једном манастиру, живили бисте још горе, рече лагано и погледи Теофана. — Та, одговори овај, имате нешто и право ; али можда би онда боље пазили један на другог. Овако држи сваки, да је манастир његов, а онако би множина становника угушила ту себичну мисао. Будите уверени, ја калуђере знам. — А какав је овај други? запита Милић. — Прост човек, који толико зна, да мозке читати и писати, и свету литургију одслужити. Иначе је и у њему већ помама. И он би хтео, да је намесник, па интригира против мене. — Толико дакле зна, примети Милић. — Но ипак су му интриге незнатне, настави Теофан, а ја га блажим тиме, што му остављам пољску радњу и тек само по кад кад одем да прегледам све. Видићете га само, како озбиљно уме да ћути у трапезарији, но ие дајте се преварити. он не зна, ко сте ви, држи вас за мога рођака. Да зна, да сте ви главом уредник „Заточника", ево мене, ако ме не би денунцирао и ми већ за два дана не бисмо имали истражну комисију ов 1е. — Ја му се да богме нећу одати, насмеши се Милић. — И немојте. Ако случајно дозна, рећи ћу, да нисам знао ни ја, да сте ви тај опасан човек, рече Теофан. Но збиља, шта ми ради доктор ? — Поздравио вас је, одговори Милић, али он једипи зна, где сам ја, а замолио сам га, да ие каже ником. Можда ће доћи на један дан. — Радовао бих се томе, рече Теофан. У тај се мах зачује звоно, које позива братство на вечеру. — У манастиру се раније вечерава, рече Теофан, треба раније лећи, да се може раније и устати, на молитву и рад. Ако је по вољи! Милић пође ћутке с Теофаном и уђе у трапезарију, где су већ затекли другог калуђера, оца Самујила. Теофан понуди Милића да седну. Прочеље је остало празно, ту је седио архимандрит, до ирочеља десно седне Милић а до њега Теофан, преко путаод Милића седио је отац Самујило. Иначе није било никог више. Два ђака служила су за столом. Кад су вечерали, хтеде Самујило да устане, али га Теофан задржи, говорећи му, да остане још неко време госту у почаст. Самујило није дао то себи двапут рећи. ђаци донесу још коју боцу вина и разговор се наставио живо. Кроз отворене прозоре ћарлијао је свеж вечерњи ваздух у трапезарију и угнао је множину разних бубица, које су летале око лампе и свећа. Разговор су водили Теофан и Милић. Самујило је само ћутао и нразнио чашу, било на нозив, било и без позива.