Stražilovo

693

ОТРАЖИЛОВО. ВР. 22.

694

Соломон. А сад, пре нег' што оца оплачеш, Од мене, драга, прими завет чврст: К'о свето благо хранићу те свуд И уздићи те — свету на доглед. (Загрли је.)

Оуламка. (Гледи у њега.) 0 доста. То ће стишати ми вај Најдубље душе. Знам, што чиним то : На тебе мислим, тебе волим. Знам: Кад твој жар умре — и ја умрех с њим. (Соломон је пољуби у чело, а међутим се завеса епусти.) (Наставиће се.)

НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ.

IV. Д Е Г Е Н Д Е. (Наставак )

[е смемо заборавити, да у тим нашим нај^Тшим народним легендарним песмама има и такових места, где морамо признати, да је хришћанство утидало. Тако се каже за св. Петра, да је узео кључеве од небеског царства". Ово нас подсећа на св. евангелије, које се чита на Петров дан, у ком се читају ове речи, које је Исус изговорио Петру:' „А ја теби кажем: да си ти Петар, и на овом камену сазадаћу цркву моју, па врата паклена неће ју надвладати, и даћу ти кључеве царства небескога, па што год свежем на земљи, биће свезано на небесима, и што раздрешим на земљи, биће раздрешено на небесима." И на иконама у цркви и по домовима виђамо св. Петра са кључевима насликаног. Еад се то у народу одомаћило, за што да није могао народни певач додати и то својство и власт св. Петру? За св. Јована се каже, да је узео кумство и братимство, и крстове од часнога древа. И ово ћемо истим путем моћи протумачити. Срби прелазише у веру христову и покрштаваху се обично с јесени па до лета, Ал највише покрштаваху се онога дана, када наша црква празнује крштење Исусово. Па како је св. Јован крстио Исуса, то су се и они на појутарје тога дана крштавали и за то га највише српски домови славе као свога патрона. Еако је при сваком крштењу кумство акт, без којега се оно не може обавити, па се и вели, да га је кум крстио, као што кум и венчава, за то о св. Јовану рече народни певач, да је узео к у м с т в о. Сетимо се овом приликом и свакидањих речи у нашем народу: „кумим те вишњим Богом и св. Јованом''. Св. Јован, као претеча Христу, носи знамење, а то је крст од часнога древа, јер је на њему Христос распет био, као што пророци пророковаху, међу којима је као предтеча и св. Јован крститељ.

Св. Илију назива народна песма громовником. Ми смо већ о том називању говорили, тумачећи то као схватање претхришћанско. Но има ту нешто и библија утицаја. У II. књ. царства гл. 2 стр. 11. стоји записано о св. Илији: „И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи расгавише их, и Илија отиде у вихору на небо". У свези с тим спомињемо из живота и обичаја српскога народа, шта народ мисли о св. Илији. 0 том В. Ст. Еараџић у поменутој књизи на стр 62. пише ово: „У народу се нашему мисли и говори, да свети Илија управл,а громовима (гдекоји још кажу, да трчи по небу колима, па од оне лупе постаје грмљавина), за то се он и зове у народнијем пјесмама громовник. Еад гром удара, онда кажу, да свети Илија по заповијести Божијој гађа ђаволе („узврдао се као ђаво испред грома"); за то говоре, да се не ваља крстити, кад гром пуца, да не би ђаво у невољи побјегао под крст, у који гром неће ударити. Што је у пушке и у топа тане, оно је (као што народ мисли и говори) у грома стрјелица. . ." Толико о Громовнику Илији. За св. Николу рече народна песма, да он узе воду и бродове, или вели: на воду бродове. Ио овој својини овога светитеља рекосмо, да потиче из претхришћанског веровања, упоредивши га са божаствима других арских народа, који истом својином управљају. У животима светитеља ово се приповеда о путу св. Николе у Палестину: „Еад је светитељ у корабаљ (лађу) Јступио, било је лепо време. Он одмах прорекне, да ће се наскоро страховита бура подићи. Бродари се ругаху светитељу, и уздајући се у своју вецгтину исмеваху га, што се усудио говорити о оном, што не разуме. Али наскоро навуку се густи тмасти облаци, и ужасна бура стане брод