Stražilovo

787

ОТРАЖИЛОВ0. БР. 25.

СУЛАМ ЖЛЛОСНА ИГРЛ У ПЕТ ЧИНОВА. НРЕВЕО БЈ1АГОЈЕ (Наставак. ПРИЗОР ДЕСЕТИ. Кроиоиа: Шума, као у првој радњи. Лагаио долази чак из дубљине и иде напред на нозорииду Суламка. Куд иде он, за ким ми душа мре ? Говор'те, ћерке Јерусалимске! К'о кедров раст је висок његов раст, К'о ливаи му је чело поносно. У шуму дођи! Наш је престо кам, Кров бујио дрво — ћилим трава та, Од ружица је сплетен душек наш Починућемо слатко — мекано . . .

К А. НАПИСАО ФРАЊА КАЈМ. БРАНЧИЋ. )

У иоћи било, ја сам спавала Од једном нренем, чујем слатки глас Код браве станем, да ослушкујем Ал' свуда пусто, свуда црни мрак. Да тебе нађем, одем у гору, На ванај мој се одзва лишће, шум . . . Да тебе тражим, сиђем чак у до И стигох доле под Јерусалим. 0, где је драги? питам народ сав Говор'те, ћерке Јерусалимске! К'о раст у кедра висок му је раст К'о ливан му је чело поносно. 0, леп је драган, ћерке, он је леп, К'о вита палма витак му је стас, Код мене ј' био поћас, држах га К'о миртов сплет на својим грудима. 0, чедо моје душе, врати се! Завапила сам. Ту ме стража чу На градских вратих ... па ме погнаше; Исмејаше ме, што за тобом грем! У шуму дођи! Наш је престо кам, Кров бујно дрво, ћилим трава та Од ружица је сплетен душек наш Починућемо слатко —- мекано . . . (После мале почивке — ухвативши се ва чело ) Мирјама има право. — Сан је то На јасном дану то сам снила ја. Шта веле? Дошла нека краљица Из туђе земље — љупки женски створ, И већ занела цара чарима?

Занела? Њега? Је-л' то истииа! . . . (Увабере један цветак иа га баци.) Свакидањ цветак тај се раскида, 1Га тако и то! — Ја сам спремна. 0! Ал' тад не дођ'те с милосрђем — тад! Баш онда ће се дићи понос мој: Суламку к'о да жали! . . . Чему? Што? 0 завидите, пре јој завид'те!. . . (Прибере се. Веседије.) Но баш сам дете. Сав тај говор њин Зар мора бити баш и истинит? Не ! Не верујем; чујем срца глас: Ти сама иди, види оком то, И увери се ухом рођеним, Е да-л' те и сад љуби. — Све је лаж! Зар сумња! Сумња — њега достојна! Ил' неверан је — јер га нема сад! Па доћ' ће после — ја му верујем. Ал' ако неће? Ја му верујем. Ноднећу све и надаћу ти се Па да ти кликнем срца веселог: 0, мој си, мој си, срце срца мог!. . . 11РИ30Р ЈЕДАНАЕСТН. Суламка. Мирјама са Бен Јохајем долази из дубљине. Мирјама. Ен' тамо стоји. Јави јој се сам. Беп Јохај. Иомаже Бог! Сад већ сам непознат? Суламка. Бен Јохај ? Бсн, Јохај. Весник ваш и пријатељ! Од цара носим поздрав Суламци. Суламка. Од цара? Хвала! Ипак — не схваћам, Међ' нама лежи, брале, горка коб, И чисто жалим, где цар нађе вас За то носланство — никог другог зар? 'Бен Јохај. Гле жиг и прстен. Суламка (гледи прстен). Познајем — к'о знак Послаиства твог. Па шта ми жели цар? Беп Јохај. Да будем кратак — неугодна вест