Stražilovo

1049

ОТРАЖИЛОВО. БР. 33.

1050

има „Шокица" животну снагу не само у књизи, него и на позорниди. Тенденција у Округићевој глуми лепа је и племенита: она, иде за тим, да изједначи верску разлику, да у народу збрише предрасуђе, е је која вера боља од друге, да међу људима једне народности зарије јаз, који се створио баш поводом различне вере — а Округић је заиста и позван, да у таквом правцу ради, не само као свестан свештеник већ и као човек, који као рођени католик дан данас живи у средини православнога елемента и који нас „Влахе" тако исто иознаје као и своје „Шокце". Све му иде на то. Одана, мученичка и иројска Јања нити види нити хоће да види разлику у вери као год што неће за њу да зна активни и безобзирни Неро, и као год што непостоји пред разборитим и свесним Љубибратићем. Ако и остали нису гледишта споменутих особа, то лежи у њиховој ограниченој простоти: они нити љубе нити гледе узвишено на установу. која је само за то ту, да људе још већма раздваја и мрази, јер није доста невоље и кавге на свету, већ се и „ш шајогет Б ој §1опаш" мора грешити и људима горчати и ово мало живота на свету. Ево оних речи, којима уман човек недотупавном тек може говорити: Ж унни к. „Немој тако, Маријане, судити, јер ти тога не разумеш, већ послушај, што те светујућ' молим. Ти си увек био честит кршћанин, па се надам, да ћеш и сада послушати твог духовног пастира. Ал ако ти се баш у свести то венчање кривим види, припусти мени, ево ме, ја га узимам на своју душу. Је л' ти то доста, за мир свести твоје?" И није му само ова глума, у којој Округић за тим иде, да зблилш и збрати наш парод једне и друге вере; његова „Хуњкава комедија", његови „Грабанцијаши". његова „Саћурица и шубара" огледало су народног живота, где често, око и не тенденциозно и кроз целу радњу а оно епизодички иде за тим, да се разлике у вери изједначе и управо збришу. Ја, који имам част лично познавати тог правог свештеника, уверио сам се не једаред, да су ти назори у њега уверење а не кокетерија и лицемерство. Ма нико му не би могао кратити, да буде противних назора, да буде занешењак и затуцани фанатик, који мрзи Србе за то што су Срби и што се крсте са три прста. — Не било таких!. .. Помирљива тенденција у тој глуми главна је

ствар а разлика у вери је оспова у њојзи, која производи сукоб и окршај те ствара заплет, тај животни дух у свакој глуми. Да видимо у кратко гатку „Шокице". У шокачком селу вировитичке жупаније живи имућан сељак, Маријан Шокчевић са женом Мандом и с ћерком Јањом. У њих је слуга Божо, који је у Маријановој кући одрастао. Тај се слуга платонски заљуби у Јању и једва јој смеде одати своје потајне осећаје. Родитељи Јањини не би имали ништа против тога, да им кћи пође за Божу, јер га сматрају више за посинка него за слугу и, у току радње, говоре Јањи у том смиску. Али људско срце је вечита з*агонетка. Док су стари ковали свој план и већ се некако и уживели у њега, дотле се Јања заволи са Пером Влаховићем, који је за време иародног покрета 1848. као војник, стражмештар, био смештен у то село. Не пита Јања које је вере Перо, нити опажа, да му је наречје друкче; она га воли њега ради, јер јој се допада, јер је друкчи, него остали момци у селу јој а наиме, јер се у нарави јако разликује од питомог и доброћудног Боже. Перо и Јања забораве се у тренутку страсти и — Јања осети да је мати. Да богме да су јој родитељи последњи, који су дознали да је љубав њихове кћери дозрела чак и до — плода. Они су само против сваког састанка Јањиног с Пером. с тим „Влахом" и заслепљени у тој предрасуди, неће ни да чују на племените речи сеоског пароха Љубибратића. Али на старца Маријана наиђе најтежи удар, кад је дознао, да ће скоро бити — деда. Разјарен отера своју кћер из куће, која се упути за Пером. Лутајући дође у неки осечки виноград, где је доброћудни Матан прими. Ту чује, да су граничари опсели Осек и држи тврдо, да је и њен Перо међу њима. Међу тим се покајали стари и пођу за ћерком да је траже. Перо и Јања се нађу, али смртно рањени. Ту се онда нађу и стари и парох. Маријан попусти и парох венча Перу с Јањом таман пре него пгго ће издахнути. Да богме, да нисам могао изнети омање епизоде, које ипак битно карактеришу Округићеву глуму; али држим, да сам главну ствар приказао. Глума по себи моћи ће се достојно оценити тек онда, кад нређе преко позорнице, и ја се надам. да ћемо је сезоне, што долази, видети у нашем позоришту. А дотле се уздржавам од сваке даље оцене. Мени ја главно било, да истакнем тенденцију а то сам учинио. За даљи успех свој постараће се „Шокица" и сама, јер је — лепа. м. С—ћ.